Biljana Ćirić: Nije nam potreban narativ, potrebne su nam nove prakse

WCSCD (Šta bi kustosiranje trebalo / moglo da bude) kroz međunarodni edukativni program za umetnike, kustose i druge radnike u kulturi u svom petom izdanju ispitivaće poziciju umetničke institucije kroz brigu o zemlji. O održivim kustoskim praksama, primerima iz sveta i ovogodišnjem otvorenom pozivu razgovarali smo sa Biljanom Ćirić, osnivačicom platforme WCSCD.

Kako je platforma WCSCD prepoznala potrebu za formiranjem ovakvog otvorenog poziva? 

Ideja je došla od prepoznavanja potrebe za novim praksama i načinima razmišljanja o održivoj budućnosti za umetničku instituciju poput naše, u ovom delu sveta, a kada kažem održivoj, mislim na ekonomski, etički i ekološki kontekst. Sve je to deo autorefleksivnog procesa kroz koji se trudimo da učimo. Ne uspevamo uvek da dođemo do cilja, ali uvek pokušavamo iznova. Važno je da sami sebe edukujemo o dekolonijalnim strategijama učenja, o tome kako da budemo drugačiji ljudi, kustosi, umetnici i istraživači, te da predstavimo drugačiji tip institucija svetu.

Kako vidite spoj kustoskih praksi i ekologije? Zašto bi ova spona mogla da bude važan putokaz ka formiranju novih principa rada u budućnosti? 

Krećemo se malim koracima ka dekolonijalizaciji onoga što smo smatrali kustoskim i umetničkim praksama. Postoje inicijative koje vredno rade na spajanju ovih sektora, kao što je Centar za održivo kustosiranje u Kanadi (Center for Sustainable Curating in Canada). Oni razvijaju pedagoške pristupe sa jasnim fokusom na ekologiju i klimatsku pravde, čemu i mi stremimo u budućnosti. Bijenale u Sidneju, koje je održano prošle godine, dalo nam je jasne principe za budućnost - kako bi trebalo da pristupamo kustosiranju i učestvujemo na izložbama, i to na veoma održiv način. Setimo se da su manifestacije poput bijenala veoma neodržive. Naši mentori iz kolektiva INLAND već čitavu deceniju razvijaju set pedagoških i ekonomskih pristupa sa idejom spajanja ruralnog i urbanog. Samo ovih nekoliko primepa nam pružaju važne putokaze za budućnost. Uspostavljanje ovakvih praksi bi trebalo da bude zajednički napor.

Zašto mislite da je važno snažnije uključiti sektor kulture u ekološku borbu koja se vodi lokalno i globalno? 

Tu se možemo vratiti do promišljanja kanadskog akademika Donalda Dvejna, koji podseća da pitanja klimatskih promena i održivosti nisu problemi koje nauka i tehnologija mogu da reše. To su kulturni i duhovni problemi. Stvari je moguće promeniti ne samo govorenjem ljudima šta treba da rade, već zapravo menjajući način na koji žive.

Ili, kako je Ferdnando Garsija Dori, jedan od naših mentora, rekao: moramo da imamo visoke ciljeve, da bismo imali prosečne rezultate, s obzirom na to da živimo u ozbiljnoj krizi. Za to je potrebno uključivanje svakog sektora. U oblastima kulture i umetnosti se mnogo razgovara o ovim temama, ali je potrebno činiti više - primenjivati različite modele rada. Reči Donalda Dvejna su nam jako važne.

Koliko je, po vašem osećaju, ekološki narativ prisutan na lokalnom nivou (kroz medije, kulturu, edukaciju)? Koje korake bi trebalo preduzeti za dalje? 

Nisam sigurna koliko je prisutan, ali sigurna sam da nije dovoljno. Sa druge strane, nije nam potreban narativ, potrebne su nam nove prakse. Moramo da praktikujemo ono o čemu pričamo. Volela bih da istaknem značaj ljudi koji koriste svoja tela da odbrane močvare i planine, jer razumeju koliko je važno učestvovati u zajedničkoj borbi sa ciljem očuvanja prirode za sledeće generacije. Moramo da naučimo kako da tim borbama doprinesemo više.

Naslovna fotografija: Fejsbuk platforme WCSCD