O izložbi Hiperrealnost antropocena

O izložbi Hipperrealnost antropocena, koja je otvorena do prve nedelje marta u Mikrogaleriji, izložbenom delu Naučnog kluba Beograd, razgovarali smo sa njenim autorima - biologom Matom Lagatorom i umetnicom Mihaelom Puc.

Prošle godine održan je prvi tematski Otvoreni poziv Mikrogalerije, Pogled u antropocen – namenjen misliocima, istraživačima i stvaraocima iz raznih disciplina, sa akcentom na autorskim timovima koji okupljaju pojedince i/ili grupe kojima su bliski nauka, umetnost, edukacija i proizvodnja interaktivnih sadržaja i dizajn.

Od pristiglih prijava izabran je rad pod nazivom Hiperrealnost antropocena, autorskog tima koji čine Mato Lagator i Mihaela Puc. Ovaj rad osvrće se na temu antropocena kroz pitanja digitalizacije svakodnevnice i nusprodukata koji nastaju u takvoj svakodnevnici: elektronski otpad, oslobađanje energije i društvena kritička nesvesnost o posledicama komfora koji nam u velikoj meri digitalne tehnologije pružaju u svakodnevnom funkcionisanju. Ovaj rad nudi osvrt na aktuelna naučna istraživanja i pruža svojevrsnu likovnost kroz autentiničnu generativnu umetničku sliku.

Brojnih tema dotakli su se i u intervjuu za Green Art Inkubator...

Vaš tim čine jedan biolog i jedna umetnica. Kako promišljate spoj nauke i umetnosti? Šta takva saradnja može da donese novo u polju nauke, a šta u polju umetnosti?

Interakcija između nauke i umetnosti za nas je prirodna posledica zajedničkih metodologija koje se koriste u obe oblasti. Dakle, naš pristup umetničkoj saradnji i naučnim otkrićima je sličan: postavite pitanje, istražite temu, generišite hipoteze, a zatim sprovedete eksperimente kako biste saznali odgovor. Često radimo na interaktivnim instalacijama, gde je vizuelni ishod dela određen izborima koje posetioci donose kada vide delo i sa njim ostvare komunikaciju.

Koristimo ovu zajedničku metodologiju kako bismo razvili naučne i umetničke ideje, te kako bismo pronašli odgovore i dodatno istražili pitanja koja su nam interesantna. Tako se stvara veza između nauke i umetnosti koja, barem na ličnom nivou, poboljšava iskustvo rada u obe oblasti. Ono što je nama posebno zanimljivom tokom rada u ova dva polja, jeste pronalazak inspiracije u pokušaju da, koristeći rigidne metodologije koje se koriste u prirodnim naukama, istražimo pitanja koja zahtevaju pristupe koji su više istraživački, a manje rigidni.

Vaš nagrađeni rad, Hiperrealnost antropocena, kritički se odnosi prema današnjem društvu, tačnije, prema odnosu koji ljudi imaju sa prirodom. Kako ste razvili ideju za ovaj rad i koja je vaša poruka? Neretko se i naučnici ne slažu oko pojma antropocen, posebno o trenutku kada smo u ovaj period ušli. Takođe, zanimljivo je kako ste iskoristili pojam hiperrealnost u ovom kontekstu.

Kada smo počeli da razmišljamo o antropocenu – eri definisanoj po tome na koje sve načine ljudska rasa oblikuje planetu – odmah smo se opredelili za digitalne tehnologije i njihov uticaj. Za nas je ovo bio očigledan izbor, jer je sektor digitalne tehnologije vrhunac procesa, koji je započela industrijska revolucija. Drugim rečima - proizvodnja, upotreba, dispozicija i sveopšti uticaj na ljudsko ponašanje, digitalnu tehonologiju smeštaju kao kulminaciju industrijskog kapitalizma.

Posebno nas je privukla dvostruka priroda načina na koji komuniciramo sa digitalnim tehnologijama. S jedne strane, oni obećavaju bolje sutra i znajačno poboljšanje kvaliteta života, a, sa druge, mnogo podmuklije i skrivenije strane, digitalne tehnologije postaju ogroman teret za globalne potrebe rudarstva, predstavljaju jednu od najvećih vrsta otpada na globalnom nivou i pogoršavaju društvene i međunarodne nejednakosti.

Snažni korporativni interesi neumorno rade na zamagljivanju ove mračnije strane industrije, te je potreban lični napor i napor zajednice u razotkrivanju stvarnosti koju digitalna tehnologija zapravo stvara.

Razvili smo deo Hipercen – Digitalni antropocen sa eksplicitnom namerom da simuliramo ovaj proces – čovek se može uključiti i izgubiti u prelepoj iluziji u koju industrija digitalne tehnologije želi da verujemo, ili može uložiti lični napor da sazna više o onome u šta se planeta zapravo pretvara.

Koliko aktuelna klimatska kriza može biti inspirativna za umetnike? Da li je zadatak umetnika, kao što je i naučnika, da publiku upozore, pa i da progovore o ružnoj istini? Kolika je moć umetnosti?

Klimatske promene su očigledno, jedna od, ako ne i najveća, pretnja čovečanstvu i planeti. Ovo je prilično neosporno sa naučne strane i nije nova vest - tako je već dugo unazad. Nije na naučnicima da reše ovaj problem. Istinski problem leži u prevazilaženju moćnih lobija i njihovih pijuna u vladama, kao i pritisak koji neoliberalizam stvara u globalnoj politici. Jedini način, po našem osećaju, jeste da se stalno radi na podizanju svesti i razvijanju osećaja brige za okolinu. Tako bi dolazilo do obrnute vrste pritiska - volja mnogih na želje moćnih. Umetnost ima ključnu ulogu u ovom procesu, jer može inspirisati ljude i predstaviti nove ideje i razmišljanja. Ona je tu i da ponudi kreativne, nenasilne načine za suočavanje sa anksioznošću i frustracijom, koje je klimatska kriza uvela u mnoge živote.