Zoran Erić: Izložba “Efekat pregleda” je eksces u trenutnoj politici izlaganja u muzejima

Izložba Efekat pregleda zamišljena je iz dva dela. Prvi je održan jeseni 2020. godine, a drugi gotovo godinu dana kasnije. Na izložbi ste radili više od tri godine. Sećate li se trenutka kada ste pomislili da bi upravo ovakva postavka morala da se dogodi? Šta vas je podstaklo na tu dugotrajnu pripremu i na rad na izložbi koja se, ne samo tematski, već i formom, bavi gorućim pitanjima današnjice, kao što su ekološka pravda, nova ekološka estetika i politike održivosti? Kako se razvijala kustoska strategija? Do sada nismo imali akekvatno insitucionalno promišljanje ovih tema, te pretpostavljamo da vam je bilo važno da budete pioniri u tom smislu. 

Sa koleginicom Blankom de la Tore već sam sarađivao na projektu Nevidljivo nasilje, realizovanom u Beogradu 2014. godine i potom u muzeju ARTIUM u Baskiji gde je ona u tom trenutku radila. Pre tri godine skicirali smo koncepciju projekta koji bi se bavio ekološkom problematikom jer oboje kao kustosi prevashodno istražujemo i analiziramo umetničke prakse koje kritički reflektuju društveno-političku stvarnost globalizovanog sveta. U ovom slučaju u fokus smo stavili pitanje ekosocijalne krize ali i ekoestetike, već dugi niz godina prisutne u naučnim i teorijskim raspravama, odnosno u umetničkim praksama. Na jednom od sastanaka kustoskog tima Muzeja savremene umetnosti (MSUB) diskutovali smo o programu za 2020. godinu i zaključili da nam je nakon izložbi iz zbirki i nekoliko retrospektiva (Ilija Šoškić, Dragan Ilić, Marina Abramović) priređenih od otvaranja rekonstruisane zgrade Muzeja 2017. godine, potredno da napravimo jednu veliku međunarodnu izložbu savremene umetnosti. Takva izložba je po mom mišljenju bila neophodna za reflektovanje koncepta savremenosti ukorenjenog u samom nazivu institucije. Bitan momenat bio je i globalno pozicioniranje MSUB kroz mrežu partnerskih institucija s kojima bi se radilo na takvom projektu.

Moj predlog je bio da je koncepcija koju sam već imao skiciranu sa koleginicom Blankom de la Tore aktuelna i da može da se razradi i pretvori u veliki međunarodni projekat ali i model za politiku izlaganja i promišljanje uloge muzejskih institucija u aktuelnom trenutku globalne ekološke krize. Kustoska strategija koju smo koleginica De la Tore i ja razvijali ponudila je odgovor na mogućnosti i nemogućnosti delovanja u vremenu kada je svet zbog pandemije paralisan, putovanje umetnika ograničeno ili nemoguće, a brojne institucije kulture potpuno zatvorene i prešle u svet virtuelnih kustoskih igara. Zbog svega toga smo odlučili da u prvoj fazi projekta realizujemo umetničke radove u Parku skulptura Muzeja, ali i u drugim gradskim prostorima, poput murala na osnovnoj školi Svetozar Marković, itd, gde će publika moći kontinuirano da prolazi, bez ikakvih ograničenja uslovljenih pandemijom.

Da bi projekat imao kontinuitet, realizovali smo i drugačije umetničke radove poput performansa, radionice, izrade personalizovane poštanske marke, itd. U nepovoljnom epidemiološkom trenutku koji je usledio, započeli smo s nizom onlajn panel diskusija i predavanja koji su otvorili brojna pitanja o klimatskim promenama, zagađenju vazduha, upravljanja otpadom, kao i drugim problemima vezanim za zaštitu životne sredine. Za taj format govornih programa bilo je ključno da se diskusija iz sfere umetnosti prenese u širi društveni kontekst gde su ekološke teme mnogo prisutnije. U saradnji sa ekspertima različitih profila, ekološkim organizacijama i aktivistima, želeli smo da i iz pozicije muzeja damo mali doprinos razvijanju svesti o neophodnosti brige o životnoj sredini, kao i suočavanja sa brojnim slučajevima ekocida koji se kontinuirano dešavaju pred našim očima. To je mnogo važnije od pionirske uloge institucije kulture u bavljenju ovom prolematikom.

Takođe, bilo je bitno i promišljanje jednog novog modela rada u muzejima koji će biti zasnovan na zacrtanim smernicama održivosti u produkciji i realizaciji izložbi, ali i na društvenoj odgovornosti institucija kulture. Konačno, od samog početka rada na koncepciji projekta, jedna od ključnih premisa bila je transdisciplinarnost i transverzalno mišljenje, te je serija panel diskusija i predavanja fundirala taj bitan aspekt i najavila drugu fazu – izložbu u čitavom izložbenom prostoru Muzeja na Ušću. 

Na ovoj grupnoj postavci okupljeno je 60 umetnika koji dolaze iz svih krajeva sveta. Koliko vam je bilo važno da u Beogradu prikažete radove autora sa svih meridijana? Možda nam je baš to ukazalo da tamo negde nije bolje kada govorimo o problemima održivog razvoja, kako često umemo da mislimo, iako su možda sami problemi drugačiji. 

Pitanje ekološke pravde, kao osnovne premise u koncepciji projekta, vezano je za niz nepravdi koje globalni korporativni imperijalizam proizvodi. Zbog toga nam je bilo ključno da ako želimo da govorimo o tim nepravdama, bilo rasnim, rodnim, ali i prema starosedelačkim narodima, moramo da čujemo i glasove umetnika/ca iz disperznih geografskih ali i identitetskih pozicija. Na primer, ako govorimo o problemu starosedelačkog suvereniteta, i neophodnosti da se umesto brisanja identiteta ovih naroda njihovo znanje uključi u globalne tokove, bilo je ključno da predstavimo i radove samih umetnika/ca pripadnika starosedelačkih naroda kao što su to Sami sa severa Evrope (Tomas Kolbengtson) ili Inuita iz Kanade (ISUMA kolektiv).

Za mene je bilo ključno da se  beogradskoj publici predstavi jedna velika izložba koja neće biti zasnovana na evropocentričnom pogledu na svet, i koja će kritički promišljati i kolonijalni trag, ključan za brojna ekološka pitanja. Želeli smo da pokažemo da su borbe za zaštitu životne sredine koje umetnici problematizuju globalno prisutne, uz sve nijanse i specifičnosti lokalnih konteksta, kako u ekonomski razvijenim zemaljama, tako i u onim siromašnim i podjarmljenim novim vidovima ekonomske kolonijalizacije. Jedan od zaključaka je da se problem klimatskih promena i zagađenja životne sredine može rešiti jedino promenom aktuelnog modela globalnog kapitalizma. Čak i ukoliko bi se u perspektivi prešlo sa ekstraktivizma i crpljenja svih resursa, toliko prisutnog i u Srbiji, na zelenu ekonomiju, i dalje će ostati dominantan kapitalistički model i logika profita koji može da se ostvari i na ekološkim katastrofama prouzrokovanim klimatskim promenama, što se upravo i dešava kroz politiku osiguranja i reosiguranja globalnih osiguravajućih kuća. Zato je borba za ekološku pravdu jedino moguća globalnim umrežavanjem svih aktera, inicijativa i pokreta, kao i prevazilaženjem Kapitalocena, epohe u kojoj živimo.  

Kao kustos izložbe zaduženi ste i za stručna vođenja. Postoji li i kakvo je interesovanje publike? 

Iako smo posebno obraćali pažnju na didaktičke table, opise radova, i sažeta objašnjenja koncepta i svih šest problemskih celina kojima se projekat bavi, izuzetno bitna je i živa reč, i neposredna komunikacija sa publikom kroz javna vođenja. Trudim se da svako vođenje kroz izložbu bude drugačije, da se slobodno postavljaju pitanja, pokreće diskusija, ispolji i kritička misao i refleksija projekta, i izuzetno sam zadovoljan interakcijom sa svima zaintersovanima koji su dolazili na vođenja. Posebno mi je drago što sam primetio da se pojedinci vraćaju, i da prate i više vođenja, što mi je sve mnogo važnije od broja posetilaca koji dođe na pojedinačno vođenje.

U današnjim uslovima i sa maskama, neophodom distancom, itd, mnogo je sadržajniji razgovor sa petnaest nego sa pedeset posetilaca. Pored javnih vođenja, pokrenuo sam i govorni program nazvan Letnji ekološki forum, kao prostor za diskusiju o raznovrsnim ekološkim problemima s kojima se stanovnici Srbije suočavaju. Program je osmišljen kao javni forum u kome akteri – ekološke organizacije, aktivističke grupe, stručnjaci, umetnici i građani – u izložbenom prostoru Muzeja diskutuju o aktuelnim problemima zaštite životne sredine u Srbiji, razlozima za nastanak tih problema, kao i mogućim predlozima za njihovo rešavanje. Ponavljam da je ta vrsta umrežavanja, i govora iz različitih pozicija bila ključna za projekat, te sam izuzetno zahvalan svim prestavnicima inicijativa koji su se odazvali i predstavili njihove načine borbe za, u svakom smislu, zdravije okruženje. 

Lokalne, zelene inicijative su, čini se, sve snažnije i sve više govorimo o njima. Ekološki problemi u glavnom gradu, ali i šire, postaju sve očigledniji, te sve više ljudi na njih reaguje i pokušava da napravi nekakve promene. Može li ideja o zdravijem okruženju postati neka vrsta metanarativa, koji će prevazići sve podele i nespremnosti na dijalog u našem društvu? 

Smatram da su brojni ekološki pokreti, aktivističke inicijative i organizacije, nešto najbolje što se desilo poslednjih godina u našem društvu. Njihov potencijal je veliki, čak i u smislu građanske politike kojom će se vršiti sve veći pritisak na političke strukture na vlasti da poštuju zakone koje su same odredile, kao i da brinu o zaštiti životne sredine, a ne da doprinose ekocidima na kojima ostvaruju profit u saradnji sa domaćim preduzećima i stranim korporacijama.

Građani postaju sve više svesni da im je zdravlje ugroženo zbog izuzetno zagađenog vazduha. Ogoljen je i način na koji režim pokušava da prikrije i relativizuje te činjenice, ili da se obračunava preko tabloidnih novina sa ekspertima i aktivistima koji ih javno iznose, a u nekim slučajevima i da otpušta stučnjake koji iznose informacije o prekomernoj prisutnosti po zdravlje izuzetno opasnih čestica u vazduhu. Bojim se da je retorika koju koristi oligarhija na vlasti odavno otpisala ideju dijaloga u medijskoj sferi. Postoji samo govor mržnje prema neistomišljenicima, demagogija i dezinformisanje građana o svim posledicama zagađenja vazduha, voda i zemljišta, na koje stručnjaci i aktivisti ukazuju. Veliko je pitanje zato kako će nadalje nastupati sve ekološke inicijative, i da li će se formirati snažnija zajednička platforma za delovanje na političkoj sceni, jer nam je primer Zagreba pokazao da je to moguće.    

Hoće li MSUB nastaviti da deluje u održivom pravcu i kada se završi ova izložba? Kakve su nam transformacije potrebne kada govorimo o muzejskim praksama? Šta nam govore iskustva vaših kolega iz regiona i Evrope? 

Nažalost, utisak mi je da je ova izložba više bila eksces u trenutnoj politici izlaganja u muzejima, kao i u ideji da se prate smernice održivosti i muzej pretvori u ekološki osvešćenu instituciju. Za bilo kakve promene u muzejskim praksama neophodna je prethodno promena u čitavom koruptivnom i kriminogenizovanom državnom sistemu, jer se dominantni model prozivodnje spektakla i komercijalizacije muzeja nameće odozgo, dok je podobni činovnici postavljeni da upravljaju državnim institucijama samo sprovode u delo.

Brojni evropski muzeji su odavno sami propisali smernice održivosti koje uključuju sve sfere delovanja, održavanja zgrade, brige o potrošnji energije, otpadu, nekorišenju zagađivača, konačno, o ugljeničnom otisku koji sama institucija proizvodi. U tom smislu, projekat Efekat pregleda uvodi jedan drugačiji način mišljenja o tome kako muzeji u današnjem kompleksnom trenutku ekosocijalne krize treba da deluju. 

Naslovna fotografija: Saša Reljić

Fotografije: Nikola Radić Lucati