Da li mi uopšte znamo šta nas je snašlo? Nisam siguran. Nisam više uopšte siguran da mi razumemo šta se oko nas dešava. Da, sasvim je jasno da smo u procesu ubrzane degradacije životne sredine i da se klima menja pred našim očima iz dana u dan. Ali, da li mi zaista dovoljno dobro i suštinski razumemo ovu situaciju, da bi naš odgovor na ovakvo stanje bio adekvatan?
Šta se uopšte to dešava i zašto? Ono što danas znamo, više nego dobro, jeste da se klima nedvosmisleno i ubrzano menja i razlog tome su ljudi. Globalno društvo ušlo je u rizičnu interakciju sa klimatskim sistemom na globalnom nivou. Zbog ovog odnosa, planeta postaje sve toplija, brzinom koja je i njoj i nama sasvim nepoznata. Ova ubrzana promena ka toplijem svetu, sa sobom nosi i sve češću pojavu ekstrema, koji ovu planetu čine sve više negostoljubivim mestom za prirodu i ljude na njoj.
Rekordno visoke temperature, toplotni talasi, ekstremne kiše, razorne poplave i oluje, sve manje leda, sve toplija i kiselija mora i okeani, sve viši nivo okeana, suše, požari, sve češće otežana proizvodnja hrane, sve više stradalih ljudi i narušenih prirodnih sistema. Sve veći rizik da ako ništa ne uradimo nokdaun postaje skoro pa izvesna opcija. Ovaj ringišpil na kome se vozimo samo će u budućnosti ubrzati, preteći da sa njega budemo katapultirani. Jedno od novijih istraživanja eksplicitno je pokazalo da je od 2012. godine svakoga dana u nekom delu planete bila zabeležena neka anomalija u vremenskim uslovima, koja se inače ne bi dogodila da nije bilo globalnog zagrevanja.
Ono što dodatno frustrira jeste da već dugo znamo da će sve ovo izgledati upravo ovako kako izgleda a da u međuvremenu nismo uradili skoro pa ništa. Da li je to moguće? Da, moguće je! Zašto? Mislim da ne znam zašto. Znam samo da zbog toga trebamo osećati stid, jer nismo uradili dovoljno.
Evo malog primera šta smo to znali. Na samom prelasku iz devetnaestog u dvadeseti vek bilo je jasno da će planeta biti toplija ako u atmosferu budemo dodavali ugljen-dioksid. Iz tog vremena, a da budem ovde i precizan, iz 1912. godine datira verovatno i jedan od prvih novinskih članaka koji čitaoca upoznaje o mogućim budućim klimatskim promenama koje će biti posledica permanentnog sagorevanja već tada nesvakidašnje velikih količina uglja. A zatim smo na ugalj dodali i naftu i gas i nastavili da ih sagorevamo, jer energija pokreće ovaj svet. Naravno, sagorevamo ih i danas i to svake godine više nego prethodne, tako da je danas zbog svih tih vatri koje su gorele u decenijama za nama, njegova koncentracija je za 50% veća u odnosu na period pre industrijske revolucije. Pre toga, njegova koncentracija bila je stabilna hiljadama godina. Sedamdesetih godina prošlog veka znanje o klimatskim promenama i globalnom zagrevanju bilo je već toliko čvrsto da smo sa mnogo detalja mogli da predvidimo budućnost. Negativne posledice koje su tada najavljivane, ispostaviće se, postale su naša realnost. Toplija planeta značila je i ekstremniju klimu. I to je bilo sasvim jasno.
Zašto nismo uradili barem malo više kako bi smo skrenuli sa ovoga puta? Možda nismo imali vremena da se time bavimo? Možda nismo znali šta treba da menjamo? Možda nismo umeli da pronađemo pravi način kako da se promenimo? Možda nam se činilo da nije trenutak da se menjamo? Možda smo mislili da neko drugi treba da se promeni? Možda to nije bio naš problem, možda smo ga videli kao problem nekoga u budućnosti? Možda niko nije bio hrabar da pokrene promenu? Možda neko nije želeo da menja stvari? Možda nam je bilo suviše dobro da bi smo išta menjali? Možda je nekima bilo suviše dobro da bi se išta menjalo? Možda je problem u tome jer nije bilo dovoljno onih koji su znali šta se dešava? Možda, da nas je znalo više, možda bi nešto i uradili? Možda nismo umeli da svima objasnimo da problem postoji? Možda je sistem u kome živimo takav da je više prepreka, a manje podrška promeni? Možda je problem mnogo dublji nego što smo ikada misli?
Verovatno da odgovori na sva ova pitanja u ovom trenutku i nisu toliko važna, jer vreme prolazi i ostaje ga sve manje za zaokret koji je potrebno napraviti.
Postaje sve jasnije da promena mora biti suštinska i dubinska i da će dotaći svakoga, ukoliko želimo da napravimo iskorak koji nam je potreban da izbegnemo nokdaun i prirode i društva. Sva naučna istraživanja, višedecenijsko pregovaranje u međunarodnim institucijama, strategije i planovi, hiljade strana najraznovrsnijih izveštaja, zakonska rešenja, mehanizmi tržišta, razvoj i penetracija novih tehnologija, skupovi svih vrsta, tribine, paneli, okrugli stolovi, novinski članci i izveštavanja medija, dokumentarni programi – svime time izgleda da se nije postiglo ništa više od malih postepenih koraka, koji nas jesu donekle odvojili od nezamislivih scenarija, ali ostavljajući nas ipak daleko od rešenja. Sve je očiglednije da su nam potrebni skokovi, a ne koraci. Nisu ovde u pitanju samo klimatske promene, u pitanju je redefinisanje našeg odnosa prema okruženju u kome živimo.
Kako redefinisanje zamisliti i započeti bez odlaska u dubinu, u dubinu do samih temelja društva, i ne razmišljati o onome što je suštinski deo njegove definicije – njegovoj kulturi, kao načinu života. I odakle početi, ako ne od onoga što jeste u središtu kulture, a to su institucije kulture – i oni koji u njihovom radu participiraju i oni koji stvaraju. Upravo to je razlog zašto sam ja, kao neko ko je dobar deo svoje profesionalne karijere bio zaronjen u brojeve, kodove i grafikone, ovde u Inkubatoru. Pokušaću da dam svoj doprinos da suvi broj postane akcija, i to najšira moguća, jer nesumnjivo da nam je upravo to potrebno. Tu sam sa čvrstom namerom da svi, uključujući i mene, jednostavno bolje razumemo šta nas je snašlo.
Zato evo za kraj još jedne kratke poruke iz nauke o klimi. Za ovo imamo samo jednu šansu. Za ovo popravni ne postoji.
