Po Lindi Vajntraub, Bojs je u svojoj umetničkoj praksi razvijao ekološke pristupe u registru društvene ekologije, duboke ekologije i ljudske ekologije, te tematizovao probleme energije, habitata, resursa, haosa, sistema i mogućnosti reforme odnosa prema prirodi, koristeći se performansom, generativnom umetnošću, instalacijama i društvenim praksama, u vidu javnih događaja i procesa. Strategije koje je koristio bile su: istraživanje, aktiviranje, metaforziacija, dramatizacija i instrukcija.
Linda Vajntraub je autorka prvog istorijskog pregleda eko umetnosti, koja se izdvaja od umetnosti zemlje (land art i earth art), koje je još 1969. obradio Vilogbi Šarp i umetnosti okružja (environmental art), koju je obradila Barbara Matilski 1992. Njena studija objavljena je 2012. pod nazivom Za Život! Ekološka umetnost u borbi za održivu planetu i uspostavila je i potrebu za ekokritikom u polju vizuelne umetnosti, koja je do tada već uveliko razvijana u polju književnosti.
Iste godine je i Greg Garar za prestižnu izdavačku kuću Ratlidž objavio knjigu Ekokritika, u kojoj je tu disciplinu odredio izvan do tada gotovo podrazumevanih okvira istorije književnosti, i to kao studiju odnosa ljudskog i neljudskog, kroz istoriju ljudske ku lture i analizu samog pojma „ljudskog”. Ta disciplina se upravo razvija kroz tekstove po katalozima i prikaze izložbi i umetničkih akcija, a kao nezaobilazna istorijska referenca u tim tekstovima se stalno pojavljuju i neki Bojsovi radovi.
Bojsovo političko delovanje u užem smislu, u vidu partijske politike, počelo je 1967. godine kada je osnovao Nemačku studentsku partiju, koju je vodio putem Slobodnog univerziteta za kreativnosti i interdisciplinarna istraživanja od 1973, pa sve do njegovog učešća u formiranju nemačke Zelene partije 1979. Juna te godine on je bio i njihov predstavnik na neposrednim izborima za Evropski parlament i dizajnirao je i ovaj poster.
Tada je izjavio sledeće: Ja stojim uz „Zelene” jer je postalo jasno da sve što je uključeno u naše živote postaje besmisleno ako je život kao takav pod pretnjom (…) Ja radim za „Zelene” pošto oni imaju mnogo manje loše savesti od drugih partija i stojim iza njih zato što samo „Zeleni” po celom svetu koriste svoje kreativne potencijale da naše živote preoblikuju na smislen način. Iz ovog razloga je vaš glas za „Zelene” glas za bolji svet.
Bojs je, još pre formiranja partije, napisao svojevrsni manifest pod nazivom Poziv na alternativu i objavio u Freankfurter Rundšau. Veoma se uložio u tu opciju a, ipak je, iako njegova kandidatura nije prošla, ostao veran partiji još pune dve godine, sve dok ga nisu izbacili sa liste kandidata za poslanike za saveznu skupštinu 1982.
Znao je da dobrom delu članstva njegov manifest nije ništa značio, te da je on služio da pojača vidljivost partije dok nije postala dovoljno masovna, ali ipak je ostao pasivni član do kraja života. Mnogi su zapamtili zeleni šator koji je Bojs podigao na Gustaf Grundgens Placu 28. septembra 1980, kao štab za agitaciju za partiju Zelenih.
Bojs je pokušao da vrbuje za pomoć partiji Zelenih čim je sreo Vorhola. Uspeo je da ga nagovori da napravi poster, bez honorara, ali i bez ograničenja u tome kako će izgledati i kakve vizualne i tekstualne sadržaje će prikazivati… Štampan je u 500 primeraka, i to je uradio u svojoj radionici Pol Savicki, umetnik iz Gazelkirhena.
Bojs je konačno upoznao Endija Vorhola u galeriji Denise René/Hans Mayer u Dizeldorfu, 18. maja 1979, na otvaranju njegove izložbe pod nazivom Indijanci, portreti, torzoi. U tom susretu sa Vorholom začela se ideja o saradnji, a kasnije će Vorhol Bojsove političke ideje i akcije komentarisati rečima: Volim Bojsovu politiku. Trebalo bi da dođe u Sjedinjene Države, i bude politički aktivan tamo. To bi bilo odlično… Trebalo bi da on bude Predsednik. Bojs je, međutim, svoj stav prema Americi već pokazao.
Jozef Bojs je doputovao na aerodrom Kenedi u Njujorku maja 1974, žmureći prošao kroz pasošku kontrolu, da bi ga onda umotali u filcano ćebe, podigli sa tla i strpali u kola hitne pomoći, koja su ga vodila pravo u Rene Blok galeriju, u kojoj je tri dana i noći boravio iza rešetaka, u prostoriji sa golim podom na kome je bilo nabacano seno, pregovarajući upotrebu tog prostora sa kojotom u čijem društvu je tražio da provede to vreme.
Nakon toga su ga vratili nazad na aerodnrom na isti način na koji su ga i dovezli odatle. Tada je rekao da je namera bila da se izoluje, izdvoji, i da od Amerike ne vidi ništa drugo osim kojota. Četvrt veka kasnije ukrajinski umetnik Oleg Kulik je to još više radikalizovao performansom Ja ujedam Ameriku i Amerika ujeda mene koji je, kao svoj prvi nastup u Americi, realizovao u galeriji Dajč projekti u Njujorku. On, naime, nije delio prostor sa psom, već identitet – za celokupno vreme izvođenja performansa on je bio pas.
U avgustu 1971. godine Bojs je putovao kolima od Dizeldorfa ka Ajndhovenu. U Van Abe muzeju zakazano je otvaranje izložbe na kojoj je premijerno prikazao svoju instalaciju pod nazivom Želim da vidim svoje planine, koju je taj muzej otkupio nakon dve godine i sada se nalazi u njihovoj kolekciji. U kolima su bili i njegovi prijatelji Ute Klophaus i Đanfranko Đorđoni, fotografi i umetnici.
Kada su prolazili kraj Hrote Peel močvare, Đorđoni je video bunker koji je ostao još od Drugog svetskog rata, na koji je Bojs odmah reagovao i insistirao da izađu i da ga pogledaju izbliza. Tražio je da ga fotografišu naslonjenog na njega, raširenih ruku, u pozi koja nalikuje pozi Hrista na krstu, da bi posle toga krenuo ka crnom središtu močvare i polako utonuo u nju u istoj poziciji, dok je njegov filcani šešir ostao da pluta ispred njega.
Istoričar umetnosti Uve Šnede jem u monografiji Akcije Jozefa Bojsa, to opisivao kao ritualno sjedinjenje Bojsa sa prirodom, koje je nastalo kao svojevrsni ekološki apel za povratak jedinstvu sa Majkom Zemljom, a sam Bojs je o toj akciji pisao da to uranjanje treba da podseća na scenu hrišćanskog krštenja.
Po Lindi Vajntraub, koja je u knjzi Život! Eko umetnost u traganju za održivom planetom Bojsa svrstala u pionire eko umetnosti, ova njegova akcija uvodi tri ideje koje su značajne za interdisciplinarne eko pristupe umetnika današnjice:
1) da kompleksni vodeni ekosistem (u svojoj celini) može biti materijal za skulpuralne projekte
2) da takvi prostori mogu biti iskorišćeni za izvođenje rituala, te čak sadržati metafizičku vrednost u okviru šamanističkih i holističkih sistema mišljenja
3) da su akcije tog tipa i oblici ekološkog protesta koji potpadaju pod kanon radikalnijih vidova ekološkog aktivizma.
Jozef Bojs je 1979. godine, u intervjuu koji su s njim vodili Klajv Robertson i Lisa Stile, u svom dobro poznatom profetskom stilu izjavio: u mom razumevanju, ekologija danas znači ekologija ekonomije, ekologija prava, ekologija slobode…. ne možemo da stanemo sa tom vrstom ekologije koja se limitira na biosferu…. stoga i tvrdim da jedino što radi je neka vrsta proširivanja ekologije ka društvenom telu kao živom biću.
Način na koji je to u izložbenom formatu počeo da ostvaruje je i danas vidljiv na ulicama grada Kasela, koje je tretirao kao svoj izlagački prostor u projektu sađenja sedam hiljada hrastova za izložbu Dokumenta 7. Većina hrastova je i dalje u životu, a u procesu sadnje razvilo se mnoštvo interpersonalnih odnosa.
Autor teksta: Stevan Vuković, urednik Filmoforuma SKC
