Zašto sada brod? je šesta samostalna izložba i performans Uglješe Vrcelja rođenog 1971. u Beogradu. Vrcelj je kreativni direktor kreativne agencije SuperDot, suosnivač i kuvar na festivalu Superkultivator. Sa Žarkom Bubalom dizajnira i stvara u okviru projekta DVOIKA sa kojim su izlagali na Belgrade Design Week-u, Paris Design Week-u, EXPO-u Milano, MonteCarlo Bike Show-u… Bio je učesnik i više grupnih izložbi u Beogradu, Moskvi i Briselu.
U galeriji Zvono nedavno je završena izložba Zašto sad brod? Kako je ona osmišljena, kakav koncept se krije iza tri rada čiji nazivi upućuju i na naziv same izložbe?
Izložba je nastala u tokom poslednjih godinu dana u vremenu koje je protkano situacijom sa kovidom, radom u nekim novim uslovima i uopšte civilizacijskim promenama u kojima učestvujemo. Ovakvo vreme je na mene uticalo da, kao i uvek kad me nešto dodirne, dam ličnu kritiku.
Postavka je zapravo serija kritika na teme iz mog okruženja i sastoji se iz tri rada – Zašto, Sad i Brod, a svaki je sastavljen iz više delova ili, možda jednostavnije, od neophodnog minimuma da bih nešto konkretno ispričao. Ovde je možda neophodno da objasnim i same radove.
Zašto se sastoji iz tri ili već 1800 ili više delova. Tu sam na limenkama pisao/slikao bojom reč zašto ili znak ?. Posle toga sam od 1800 limenki napravio u presi jedan kubus, koji predstavlja to komprimovano zašto ili 16 kilograma zašto. Ima li potrebe da kažem da sam imao i belo i crveno i crno i ispisano jednom i ispisano više puta i latinicom i ćirilicom i da je materijal na kome sam pisao reciklažan, pa se to moje zašto može reciklirati bezbroj puta.
Delo Sad je nastalo paralelno sa izložbom i predstavlja tri slova с а д iz kojih raste cveće i bilje, a nalaze se u jednom roze kavezu.
Delo Brod se sastoji od stotinu replika broda koje su izrađene tehnologijom 3D štampe od plastike. Originalni brod su dva spojena komada drveta koje je more izbacilo. Delo je kritika načina na koji danas tretiramo problem ekologije. Brodovi su u galeriji bili postavljeni kao poetska šarena reka skupih, vremenski zahtevnih u proizvodnji, prirodno dizajniranih, 3D štampanih plastičnih objekata. Upravo oni su jedan od osnovnih zagađivača istog tog mora.
Delo postavlja pitanje pravimo li mi zaista lepo đubre i da li ga tako lakše kupujemo?
Da li ove radove možemo posmatrati kao vaš svojevrsan kreativni, umetnički odgovor na pandemijsku realnost u kojoj živimo?
Rekao bih da odgovora nema. Ja sam samo naučio da pratim svoju unutrašnju potrebu da se izrazim. Mislim da je neophodno da postavljamo pitanja, da preispitujemo, da ne uzimamo zdravo za gotovo i, naposletku ili na početku, da radimo.
Da li je pandemija i u kolikoj meri ogolila ekološke probleme sa kojima smo suočeni kako u lokalnom, tako i u globalnom kontekstu?
Pandemija nije učinila ništa od toga, po mom mišljenju. Možda smo samo zastavljanjem industrije u jednom trenutku videli koliko uništavamo prirodu, ali iz toga nismo izvukli nikakve zaključke, niti smo iskoristili to podsećanje uopšte. Uostalom, čuo sam negde da bi svi virusi kovida, skupljeni na jednom mestu, bili teški dva grama. Ako nam ta informacija nije dovoljna da shvatimo jačinu prirode, onda ne znam šta jeste… Mi ovde na Balkanu imamo kratko pamćenje i naše vreme je od zime do zime, te mi se čini da se ovde priče slabo ili sporo menjaju, a isto tako je i globalno.
Ovo je vaša šesta samostalna izložba. Da li se ovi radovi na izvestan način nastavljaju ili nadovezuju na dosadašnju praksu?
Izložba u galeriji je sigurno jedan od najradosnijih trenutaka za mene, od kada sam počeo da izlažem. Povratak energije koju tada doživim je svakako jedinstven doživljaj. Ja sam u osnovi naivni umetnik, amater, i to mi omogućava jednu slobodu u izboru teme i tehnike. Suštinski to je za mene jedna uvek ista tema – ono na šta reagujem, i svesno i podsvesno.
Oslobođenje vezano za tehniku je uvek neka vrsta obaveze u produkciji, koju se trudim da iščistim. Čini mi se da je svako delo za sebe. Sa druge strane, ovo je 21. vek, pa koristim u izrazu ono što mi je sada dostupno i na ruku. Zbog toga, tokom ovih deset godina, sve pomalo i liči jedno na drugo, kad se gleda kao celina.
U vašoj biografiji navodi se da bitan deo vašeg rada predstavlja pomaganje mladima u edukaciji. Koliko je neformalna, vršnjačka, možda i aktivistička edukacija bitna kada govorimo o temi ekološkoj krizi?
Tema edukacije jeste velika. Ja sam se školovao po starom sistemu, pa se prešlo na neki novi sistem, a danas vidimo da postoji neki novi novi sistem, a sistem školstva je u krizi. Za mene je vrlo interesantan koncept mentorske edukacije, koja je poznata na istoku od pamtiveka. Za rešavanje ekoloških problema neophodne su sistemske promene, kako u društvu i državi, tako i u individualnom pristupu. Trenutno mislim da sistem na globalnom nivou teži da se promeni… Hoće li i kako će – ne znam, ali ono što možemo je da počnemo od nas samih, da pričamo, delimo i stvaramo…
Shvatate li umetnost kao jedan od retkih preostalih prostora u kojima se slobodno može odgovoriti na društvene probleme sa kojima smo suočeni?
Umetnost je sigurno jedan od tih prostora. Ipak, mislim da treba dobro upoznati ograde koje oivičavaju svaki prostor u kom se neko kreće. Tek onda društveni problemi mogu biti tretirani u takvom prostoru. Ono što je tu osnovno pitanje jeste potreba da se oni tretiraju, a to prvo dolazi iz mogućnosti. Možda je i obrnuto, nisam siguran.
Sve više razmišljam o tome kako se danas tretira društvo i kako rad koji je sve manje fizički utiče na našu telesnu sposobnost da budemo korisni za društvo. Ono što je sigurno je da se vremena menjaju i da se, postavljajući pitanje da li je umetnost taj prostor, sve češće pitamo i šta je to u stvari umetnost.
Fotografije: privatna arhiva
