Predstava Mogućnost zabavljanja kod ptica je primećena ovogodišnja produkcija u Bitefu. Kako se razvijalo tvoje interesovanje za pisanje ovog teksta i uopšte promišljanje ekološkog u pozorišnim okvirima? Na više mesta se pominje da tekst najpre podseća na činjenicu da svet ne bi trebalo da bude antropocentričan.
Veoma sam se obradovala kada mi je predočeno da je tema projekta promišljanje ekoloških katastrofa i sveta bez ljudi, a da je predstava konceptualno zamišljena u formi pozorišta objekata, i to ne bilo kojih objekata, već odbačenih kućnih aparata. Ideja da će aparati koje ljudi svakodnevno koriste, a koji su u ovom slučaju izgubili svoju prvobitnu namenu, biti glavni akteri predstave razbudila mi je maštu. Iako sam se potajno nadala kako ću pisati replike koje izgovara neka mikrotalasna ili usisivač, u dogovoru sa rediteljem predstave, Nikolom Isakovićem, odlučeno je da zanemarim činjenicu da će aparati biti na sceni umesto živih ljudi, već da pišem tekst upravo iz ugla ljudi i ljudskog iskustva.
Mnogo pre početka pisanja teksta pročitala sam naučni rad koji se bavi upravo mogućnošću zabavljanja kod ptica i još tada sam želela da se jednom, u nekom svom tekstu, bavim tom temom. Projekat u Bitefu izgledao je kao savršena prilika za to. Međutim, iako je taj naučni rad bio inicijalna kapisla za razmišljanje o budućem tekstu, inspiraciju sam nalazila svuda oko sebe – u svojim ličnim iskustvima, u iskustvima ljudi koje poznajem, u svemu onome čemu svedočimo svakodnevno dok gledamo kako svet koji smo poznavali nestaje. Pisanje ovog teksta odvelo me je na svojevrsnu ličnu avanturu, pre svega jer sam izašla iz nekih okvira u kojima uobičajeno stvaram, kako tematski, tako i formalno. S druge strane, iako mislim za sebe da sam prilično ekološki osvešćena i aktivno se trudim da smanjim svoj ekološki otisak, shvatila sam pisanje ovog teksta kao zadatak koji neće pred publiku doneti lekciju o zaštiti životne sredine, već nešto što progovara o problemima koji nas sve pogađaju, ali jezikom koji nam je blizak i poznat. Sudeći po tome kako ljudi koji su gledali predstavu reaguju, mislim da je to uspešno izvedeno.
Koje mesto ekološke teme zauzimaju u savremenom teatru u Srbiji i regionu? Kako bi pozorišni autori trebalo da se odnose prema tim temama (pretpostavljajući da ne ciljaju na dnevno-politički kontekst)? I, razume se, kakav je tvoj odnos prema tome?
Ne zauzimaju nikakvo posebno mesto, jer ih gotovo i nema. Dešavaju se na nivou ekscesa, a i kada se dese pitanje je sa kojom namerom su pravljene. Nekoliko godina sam bila selektorka Festivala ekološkog pozorišta za decu i mlade i, ako su se neke predstave i bavile ekološkim temama, to je po pravilu bivalo na jedan didaktički i, vrlo često, patronizujući način. Mislim da je upravo tu i problem u pristupu ovakvim temama. Naravno da je pozorište prostor za promišljanje i osvešćivanje raznih problema i fenomena, ali način na koji se njime bavimo kao autorke i autori, odnosno kako se obraćamo svojoj publici, određuje kvalitet onoga što radimo. Potcenjujući svoju publiku time što joj držimo lekcije o određenim temama ne otvara prostor za dvosmernu komunikaciju koja bi trebalo da je svojstvena pozorištu. Tako gubimo i publiku, ali i priliku da zaista podstaknemo ljude da razmišljaju o stvarima koje im do tada možda nisu bile u fokusu. Osim toga, mislim da je u pristupanju bilo kojim temama, pa i ekološkim, važno biti iskren i pošten pre svega prema sebi – glasovi i uglovi koje biramo da bismo ispričali neke priče govore o tome na koji način se mi, kao autorke i autori, pozicioniramo u odnosu na određene fenomene koje obrađujemo kroz umetnički rad, ali i koliko smo pozvani da o tome govorimo.
Mogućnost zabavljanja kod ptica je ekološki projekat i sa produkcijske strane. S obzirom na to da sarađuješ sa brojnim pozorišnim kućama, ali i rediteljima – kakav je tvoj utisak, postoji li prostor za trajn(ij)e promene kada govorimo o zelenoj, održivoj pozorišnoj produkciji?
Mogućnost zabavljanja kod ptica jeste ekološki osvešćen projekat, a ne nužno potpuno ekološki projekat sa produkcijske strane. Ipak, u pravljenju ove predstave jesu napravljeni neki pomaci u pravcu zelene transformacije pozorišne produkcije. Pre svega, predmeti na sceni su većinski nabavljeni iz druge ruke. Osim toga, u saradnji sa kompanijom E-Reciklaža iz Niša, baterije korišćene u predstavi, a kojih za pozorišne uslove nema malo, ali za uslove kompanija koje se bavim reciklažom takvog otpada nema ni blizu dovoljno za potrebe jedne ture recikliranja, ipak će biti reciklirane nakon što budemo prestali da ih koristimo. Sve to možda deluje kao mali korak, ali verujem da se takvim koracima upravo i kreće na put ka nekoj održivoj produkciji.
Kada su u pitanju moja iskustva sa pozorištima u Srbiji rekla bih da održiva produkcija u institucionalnim pozorištima i na nezavisnoj sceni postoji, ali ne zato što je to politika kuće (posebno kada govorimo o institucijama), već je ona nužnost zbog budžetskih ograničenja. Naime, izdvajanja za kulturu koja su i dalje mala, ali i nepravedna raspodela tih minimalnih sredstava koja postoje, usmeravaju autorke i autore ka zelenoj i održivoj produkciji pozorišta hteli mi to ili ne. Jug Đorđević, reditelj sa kojim najčešće sarađujem, i ja se trudimo da to onda ne bude samo činjenica koja nema nikakve veze sa sadržajem onoga što kreiramo, već okolnost inkorporirana u naš umetnički rad.
Ima li dramski tekst mogućnost i snagu da promeni ugao gledanja publike, pa možda čak i svakodnevne navike?
Da ne verujem da ima, verovatno ne bih više pisala tekstove ili se bavila pozorištem. Mislim da se ovo upravo nadovezuje na moj odgovor na drugo pitanje, odnosno na priču o tome kako se pristupa temi kojom želiš da se baviš kao umetnica ili umetnik. Ako se i sama potrudiš da kroz umetnički rad naučiš nešto novo, da budeš otvorena za to da ti se ugao gledanja na neku stvar barem uzdrma, ako ne i potpuno promeni, onda ćeš isto tako otvoreno i iskreno promišljati određene ideje i pitanja u tom radu, a oni kojima ih izlažeš biće otvoreniji da ih prime i zapitaju se ponešto o sopstvenim navikama, uverenjima i perspektivama. Možda će otići kući zapitani nad nečim ili sa znatiželjom da istraže nešto novo, a to je već dovoljno.
Naslovna fotografija: Danilo Brakočević
