Na protestima u Gornjim Nedeljicama ste podržali meštane, njihovu borbu protiv kompanije Rio Tinto. Dramski umetnici su zauzeli važno mesto u aktuelnoj ekološkoj borbi. Zašto, vi lično?
Glumci i nas nekoliko koji to nismo, okupljeni smo u grupi Umetnici protiv zagađenja. Otišli smo da se upoznamo sa meštanima kojima je zlo došlo do kućnog praga, koji se bore za svoje njive, plodnu zemlju. Priča o Rio Tintu nije lokalna priča. Solidarnost je neophodana. Otići tamo bio je gest normalnosti ljudske podrške, gest minimalnog aktivizma. Želela sam da budem na licu mesta, da čujem tačne informacije i da kažem hvala tim izuzetnim, hrabrim ljudima koji su na prvoj liniji borbe za sve nas. Rio Tinto je simbol ekonomske okupacije i devastacije zemlje. Kod nas je sprovedena doktrina šoka (Naomi Klajn) uvijena u priče o demokratiji i ljudskim pravima, a došli smo do tačke da se borimo za zemlju, vodu, vazduh – za opstanak. Pažnju su nam zaokupile razne afere koje nam se na dnevnom nivou isporučuju kao jelovnik, dok je glavni tok – pljačke, rasprodaje zemlje na veliko i malo, relativno mirno tekao decenijama. Dan pre našeg dolaska, u poseti im je bio predsednik A. Vučić. Mogao je da vidi i čuje isto što i mi. A mi smo videli koliko je plodna zemlja zagađena dosadašnjim bušenjem, tzv. istraživačkim radnjama, koliko je zemlja i voda već zagađena, koliki je nemar i agresivnost kompanije, kolika je manipulativnost kompanije i države. Na već 90% izvora vode u Srbiji date su koncesije stranim kompanijama. Umetnici protiv zagađenja organizovali su i akciju pomoći porodicama stradalih rudara.
Da li je ekološka kriza dominantno pitanje našeg (i ne samo našeg društva)?
Nijedan čovek nije ostrvo, samo po sebi celina / svaki je čovek deo Kontinenta, deo Zemlje / ako grudvu Zemlje odnese more, Evrope je manje, / kao da je odnelo neki Rt, neki Posed, / tvojih prijatelja ili tvoj, smrt ma kog čoveka smanjuje mene, jer ja sam obuhvaćen Čovečanstvom, / I zato nikad ne pitaj za kim zvono zvoni, ono zvoni za tobom – piše Džon Don.
U krizi savremenog sveta, ekološka kriza je jedna od kriza. I sam pojam ekološka kriza je širok. Mogli smo da čujemo, pročitamo, da ekologija nije političko pitanje, a naprotiv, ekološki problemi neodvojivi su od pitanja ekonomije i politike. Pre tri godine, kad su bili veliki požari u Australiji, Rambo Amadeus je gostovao u “Utisku nedelje” i pričao o ekologiji, o povezanosti svega što se događa na planeti. Komentari posle toga bili su grozni – šta on sad priča o tome kad je biti ili ne biti, ići na izbore ili ih bojkotovati. Bojkot je bila glavna tema. Afirmacija bojkota koji sam, i onda i sada, doživljavala kao antipolitiku i nesposobnost da se očigledno nezadovoljstvo građana opoziciono artikuliše. A i tada je postojao Rio Tinto, kao i druge kompanije koje pustoše i zagađuju zemlju. Samo ta tema nije bila u fokusu, nije bila medijski vidljiva. Trenutak je da se svede šta jeste naše, a šta nije naše, kakve su se privatizacije dogodile I kakvi sve ustupci dali raznim kompanijama na štetu životne sredine. Prodali su i institut “Jaroslav Černi”. Ta privatizacija je katastrofa. Za tranziciju se govorilo da će biti bolna i da je taj bol normalan, da će nas on valjda dovesti do ozdravljenja u raju života u kapitalizmu. To je stvarno cinično. Postoje problem koji mogu da se reše postavljanjem filtera, strogom kontrolom rada kompanija, ali postoji nešto što nikad ne može više da se popravi. U ime profita, uz kampanju raznih lobista, nasilje nad prirodom, ljudima, životnom sredinom, socijalnom zajednicom, predstavlja se kao put u bolju bogatiju budućnost. Čiju budućnost? Za koga bolju budućnost? Ekocid ne može biti put u bolju budućnost za građane Srbije.
Kako se, po vašem osećaju, pozorišne insitucije u Srbiji odnose prema ekološkoj krizi? Mogu li doprineti, recimo, postavljanjem komada koji se tematski bave ovom temom ili, u poslovnoj praksi, izvesnim promenama koje bi doprinele zelenoj transformaciji? Može li se ekološka borba voditi i u pozorišnoj sali?
Pozorište je i zgrada i umetnički repertoar, i način života i rada. Narodno pozorište u kojem sam zaposlena, rešilo je problem koji je stvarala slikarnica, radionica na Gundulićevom vencu. Ona je bila veliki zagađivač do ove godine. Problem grejanja je rešen na tom mestu.
Živim pored Bitef teatra, u ulici koja do pre nekoliko godina nije imala ni jedno drvo. Sada ima jednostrani drvored. Na taj drvored sam ponosna. Jedne godine dva puta su neke gradske službe bušile, lomile asfalt, otkopavale pa zatrpavale neke cevi, trajalo je to mesecima, i kad su treći put došli da rade isto što i oni prethodni, palo mi je na pamet da bi mogli i da posade drveće. Zvala sam Gradsko zelenilo, ispričala da je ulica raskopana, da Knez Miletina ima dvostrani drvored, a uža je od Drinčićeve, da je to zagađeni deo grada, crna tačka itd… I naišla sam na razumevanje, dobru volju. Međutim, bilo je potrebno sprovesti procedure, ne može to tek tako, neko se javi i kaže hoću ulicu sa drvećem. Moraju stanari da upute zahtev. Znajući da će sadnja drveća smanjiti broj parking mesta, da bih izbegla rat raznih kućnih saveta, pitala sam da li postoji mogućnost da taj zahtev ide preko neke institucije, recimo Bitef Teatra… Može, rekli su. Sa Jelenom Kajgo, tadašnjom direktorkom Bitef teatra dogovorila sam se da uputimo zajednički zahtev uz njen potpis i moj. I upalilo je. Niz različitih vrsta jasena prostire se duž ulice.Međutim, Trg Mire Trailović je ruglo, godinama ništa se ne radi da on bude sređen. Samo pred početak festivala dođu službe, razjure prosjake, pijance, rasture improvizovani buvljak, razjure prodavce najrazličitijih stvari (od njih često kupujemo i pozorišnu rekvizitu), malo ušminkaju trg dok se festival ne završi. Posle festivala, opet djubre, razvaljene kocke, očerupane žardinjere, zapišana fasada pozorišta…… Totalni nemar.
54.- 55. Bitef, održan je pod sloganom “Na ivici budućnosti”, s tematskom orjentacijom na pitanja ekološke krize. Taj Bitef otvorila je govorom Svetlana Bojković koja je istinska aktivistkinja. Selektor Medenica, direktor Bitef teatra i festivala M. Latinović, sa novinarima su išli su na Frušku goru da sakupljaju đubre, šire eko svest. Sve je to snimljeno, viđeno u medijima, bio je to deo markentiške kampanje festivala. Super! Kampanju su mogli da započnu na Trgu Mira Trailović, ispred pozorišta, i tako pošalju poruku beogradskim vlastima u kakvom je krš stanju. Očekivala sam da ih vidim, ako ne u Gorjim Nedeljicama, onda na protestu u Pionirskom parku ispred Predsedništva kad su meštani iz unutrašnjosti Srbije došli u Beograd i nedelju dana kampovali u parku. Park je bio pozornica! Ili ispred Palate Srbija na Sretenje, kako daju podršku narodu koji se bori protiv Rio Tinta I ne samo te kompanije, nego protiv uništavanja zemlje raznim privatnim interesima. Nikoga iz Bitefa nisam videla. Ali jesam Svetlanu Bojković sa slomljenom rukom i Vesnu Čipčić sa sveže operisanim kukom. Razlikujem bezbednu društvenu pozu od gesta građansko- umetničkog aktivizma. Ne bih pominjala ni Medenicu ni Latinovića, da Bitef nije održan u ekološkom imidžu, da nisu skupljali đubre po Fruškoj gori dok im je ispred kuće ruglo, katstrofa. Mira Trailović nije zaslužila takav nemar ni Bitef teatar. Važne su poruke :ruke treba prati pre I posle jela,ne ostavljaj đubre za sobom, ali fajt sa krupnim kapitalom, I trajnom devastacijom Srbije, žešća je priča I traži hrabrost. Gradjani Gornjih Nedeljica je imaju, kao I brojni drugi građani koji se po Srbiji u naše ime bore za opšte dobro.
Naposletku, koliko pozorište danas ima snage i uticaja u progovaranju o važnim društvenim, umetničkim i političkim pitanjima? Kako bi trebalo suštinski govoriti o aktuelnim problemima, a ne upasti u pamflet ili površno odgovarati na krize sa kojima se kao društvo suočavamo?
Moje najdublje uverenje je da kad god bilo koji umetnik stvori umetničko delo, on dodaje ovom svetu nešto, širi život, prostor mašte, emocije, znanje, umeća, lepote, širi polje stvarnosti. Pozorište ima onoliku snagu koliko u njemu ima prostora za umetničko stvaranje koje pronalazi komunikacijsku šifru sa publikom, vremenom, koliko je živo u Brukovom poimanju živog i mrtvačkog tetra. Pamflet je propoved. SMS poruka. Mene ne zanima da propovedam, nego da scenski pripovedam. U vreme Oktobarske revolucijeje i posle nje, popularna je bila agitka, forma umetničkog aktivizma, ali i u SFRJ kroz razne akcije edukativnog tipa. Razne vrste pozorišnih radonica mogu da budu dragoceni edukacijski model na razne teme. Živimo u svetu medijskog nametnja jakih narativa na sve moguće teme, pozorište je za mene mesto gde se sve može dovesti u pitanje i u njemu biti jeretik, umetnik pre svega. Pitanja su važna, kao i načini na koje ih postavljamo.
Autor fotografije: Miloš Lužanin
