Pažnju brojnih domaćih i svetskih medija ove jeseni je privukla vest da je grupa aktivista organizacije Just Stop Oil supom polila čuvenu sliku Suncokreti Vinsenta Van Goga u Nacionalnoj galeriji u Londonu. Ispostaviće se da je to prva u nizu akcija ove, ali i drugih aktivističkih organizacija. Ubrzo je u Nemačkoj krompir-pireom polivena slika Kloda Monea, a u Palati Bonaparta u Rimu aktivisti za borbu protiv klimatskih promena prosuli su supu od povrća na Van Gogovu sliku Sejač. Sredinom ovog meseca bačena je i crna tečnost na sliku Smrt i život Gustava Klimta u Beču. U najkraćem, cilj aktivista je ukidanje primene fosilnih goriva. Italija je pre nekoliko dana najavila moguće poskupljenje ulaznica u muzeje i galerije u cilju zaštite umetničkih dela.
Šta je vrednije, umetnost ili život? Da li je važnije od hrane? Od pravde? Da li vam je više stalo da zaštitite sliku ili našu planetu i ljude?, pitali su aktivisti.
Ekipa GAI je pokušala da ovoj temi pristupi iz tri ugla – kustosa, umetnika i novinara.
Zoran Erić, nezavisni kustos
Današnje vreme rapidnih klimatskih promena i „ekološke anksioznosti“ posebno utiče na mlade generacije aktivista, svesne da ako čovečanstvo odmah ne preduzme konkretne akcije, njihova perspektiva na planeti Zemlji nije obećavajuća. Zato me ne čude i prilično radikalne, direktne akcije grupe „Just Stop Oil“ poput zaustavljanja saobraćaja u Londonu, što može da nas podseti i na blokiranje „Gazele“ u Beogradu. Međutim, posebnu pažnju javnosti i podeljena mišljena izazvala je akcija mladih aktivista ove grupe u Nacionalnoj galeriji u Londonu, gde su supom iz konzerve polili ikoničnu sliku Van Goga „Suncokreti“, i potom se zalepili za zid ne bili tako drastičnim činom ukazali na neophodnost hitnog delovanja i sprečavanja daljeg efekta klimatskih promena koje ugrožavaju život na zemlji i već imaju nesagledive posledice. Grupa „Just Stop Oil“ se već duže vreme zalaže za prekid korišćenja fosilnih goriva i energetsku tranziciju a njihova akcija, kao i brojne slične akcije ekoloških aktivista. izazvale su „lančanu reakciju“. Ključno pitanje je zašto su aktivisti kao mete odabrali upravo globalno popularna, amblematska umetnička dela Johanesa Vermera, Vinsenta Van Goga, Kloda Monea ili Endija Vorhola? Sam status tih dela kao „modernih ikona“ daje im posebnu „auru“ i medijsku privlačnost, što su aktivisti iskroristili da bi dospeli u žižu svetske javnosti, gde bi se čuo njihov „vapaj“ za spas života na planeti. Bitno je da se naznači da simbolička poruka aktivista nije ukorenjena u nasilnom delovanju jer nijedno „vandalizovano“ umetničko zapravo nije pretreolo oštećenje jer su sve slike bile zaštićene staklom.
Smatram da nijedan čin ekološkog aktivizma koji isključuje nasilje nije previše radikalan. Međutim, odabir mesta delovanja može često da bude i kontraproduktivan jer se akcija grupe „Just Stop Oil“, kao i niz potonjih sličnih akcija ekoloških aktivista po brojnim poznatim svetskim muzejima (Luvr, Prado, Gugenhajm, itd.) koji su „proglasili opsadno stanje“, kao da im prete „terorističke akcije“, protumačila kao akt „vandalizovanja“ amblematskog umetničkog dela. Poruka aktivista u konkretnom slučaju „napada“ na Van Gogovu sliku, jeste da ćemo u skoroj budućnosti, ukoliko se ne prestane sa iscrpljivanjem resursa doći u situaciju da suncokrete možemo da vidimo još samo na slikama u galerijama a ne i u prirodi jeste alarmantna. Ipak, u informatičkoj eri, kada smo velikom brzinom zasuti najrazličitijim vestima i porukama, često dolazi do pogrešnih tumačenja, osuda, i ismevanja ekoloških aktivista, treba pažljivo birati vreme i mesto za delovanje i izvođenje akcija. Medijska pažnja kratko traje, a važnost podizanja svesti o problemima koje donose klimatske promene je ključna i bitno je pridobiti a ne antagonizovati sve generacije građana koji su svesni ili ne pogođeni eko-socijalnom i klimatskom krizom.
mirko nikolić, umetnik
Kao umetnik, iz moje perspektive dela nisu inertni predmeti koji vise na zidu, već jesu žive
diskusije među umetnici/ama, sa njhovim/njenim savremenicima, prethodnici/ama, budućim
generacijama, sa javnošću, društvenim pokretima, sa vladajućim verskim i političkim ideologijama i
strukturama, itd. Danas klimatski aktivisti ne daju mira i ponovo uvlače u raspravu Botičelija, Monea,
Van Goga, Vermera… Moderna evropska umetnost je kroz vekove implicitno ili eksplicitno
učestvovala, ali i suprostavljala se mizoginiji, rasizmu, kolonijalizmu, društvenim silama koje su
stvorile klimatsku krizu. Sa jedne strane umetnici su pokušavali da šire saosećaj i razumevanje sa
prirodnim svetom, ali po mnogim analitičarima, moderno slikarstvo je takođe i doprinelo
objektifikaciji i pokoravanju Prirode. Naprimer, pokret za žensko pravo glasa u V. Britaniji
(suffragettes) je video ovu važnost kulture: niz slika – pre svega idealizovanih predstava žena i
njihovog tela – je bio predmet njihovih dramatičnih intervencija oštricama. Sa druge strane mnoge
umetnice su učestvovale u pokretu i koristile svoj pribor da vizualizuju kulturu ravnopravnosti.
Dakle, šta umetnici/e – klasični autori/ke i savremenici – misle o klimatskim akcijama koja
koriste njihova dela? Mislim da bi mnogi umetnici čiji su raskošni ramovi ili staklene kutije simbolično
„popila“ supu ili poslužila kao oslonac otvorenih ruku podržali ove upotrebe njihove „platforme.“
Poziv na odgovor je stigao, sa posebnom snagom od strane mladih na globalnom jugu i severu.
Kultura je deo klimatske krize i šestog masovnog izumiranja vrsta, kao jedan od uzročnika, kao nemi
posmatrač, ili kao polje otpora, popravke, obnove, transformacije. Kultura ima moć.
Jovana Šesterikov, novinarka i osnivačica portala Ekologika
Borba protiv kilmatskih promena se i dalje nije popularizovana onoliko koliko bi trebalo da bude kako bismo mogli da izvršimo globalni pritisak na vlade i polisi mejkere u nadi da ćemo usporiti neizbežne posledice industrijskog rasta. U takvoj atmosferi, eko-aktivisti imaju veoma ozbiljnu i tešku ulogu – da približe problem građanima i vrše konstantan pritisak na institucije da kreiraju politike u korist ove borbe. Just Stop Oil svojom akcijom je uradio suprotno – udaljio se od građana koje bi trebalo da animiraju kako bi se pridružili njihovoj borbi. Poruka koju su hteli da pošalju nije jasna, agresivna je i poslata na pogrešnom mestu. Iz ugla aktivizma je besmislena, iz ugla PR-a je katastrofalna. Verujem da većina ljudi koji prati vesti zna da je na Van Goga bačena supa, a nisam sigurna da bi ista ta većina znala tačno zašto. Oni su danas posmatrani kao negativci, a ne kao aktivisti. Takođe, moglo bi se reći da je licemerna. Kakve veze ima Van Gog sa klimatskim promenama? U istom tom Londonu se nalazi i sedište Šela, naftne kompanija čija je ukupna direktna emisija gasova staklene bašte iznosila 60 miliona tona ekvivalenta ugljen-dioksida u 2021. Ko je više kriv za klimatske promene? Van Gog ili Šel? Ili, ako ćemo da podignemo na viši nivo – zašto nisu pokucali na vrata 10 Downing Street? Uz to, bacanje hrane je ozbiljan globalni problem, sa velikim negativnim uticajem na životnu sredinu, pa su bacanjem supe poslali još jednu negativnu poruku. Kako bi se njihov glas čuo, organizacije poput Just Stop Oil moraju da se na neki način umile širokim narodnim masama, što ne znači da treba da kompromituju svoje stavove, već da oblikuju poruku tako da dopre do što većeg broja ljudi i da ih privuče da se uključe u borbu za planetu. Just Stop Oil je propustio to da uradi ovom akcijom.
