Kroz svoje stihove na više mesta si pisala o šumama, a pesma Neko tebi drag Autoparka je, kako si negde zabeležila, ljubavna pesma za šume. Neretko se tvojim prijateljima i pratiocima može učiniti da svaki slobodan trenutak provodiš u prirodi, van gradova. Koliko je priroda tebi podsticajna i inspirativna za književno i muzičko stvaralaštvo?
Lepo si to primetila, prilično volim prirodu, i kad nisam dugo u nekoj šumi, bukvalno osećam fizičko nedostajanje. S druge strane, nisam nikakva hajkerka ili avanturistkinja, meni je bitno da osetim tu atmosferu šume, neverovatnu lepotu, da se podsetim šta je bitno a šta nije, jer ovaj stalno zaposlen život, ma koliko da cenim rad, nije realan. To je nasedanje na neke kapitalističke agende i na potvrdu svoje vrednosti kroz stalne obaveze. Priroda je jednostavno magična, prelepa, važna. U šumi te niko ne validira u odnosu na druge – sediš sam sa sobom i osećaš podršku drveća. slama mi se srce kako ljudi vraćaju drveću svu tu dobrotu. Meni je priroda jako inspirativna za rad, ali ne u smislu odem i sedim ispod drveta i pišem, nego deluje podsticajno na proces razmišljanja i oplemenjuje me, povezuje sa sobom.
Sa druge strane, kako doživljavaš i promišljaš sve vesti koje stižu o ekološkim katastrofama, razarajućem uticaju klimatskih promena i sistemskoj nebrizi za jedno od najvažnijih društvenih pitanja danas?
Godinama naučnici upozoravaju na to, godinama pričam i pišem na tu temu, godinama su me gledali kao nekog ludaka koji ide okolo i mrači, i iskreno, baš sam se umorila. Imala sam izrazitu anksioznost na ovu temu pa sam pre nekoliko godina našla da to ima ime i da se zove eco grief što me je baš obradovalo, samo mi je to falilo. Ali, nemoguće je biti svestan sebe i voleti život i planetu i ne biti uznemiren i rastužen – ja planetu doživljavam kao neko živo biće koje ti pruži dom, a ti mu sve razrušavaš. Da, dom, pošto smo mi gosti ovde. I to čak nije nebriga, jer nebriga nekako može da spada u nesvesno, da govori o tome šta nije uradjeno, a ovde je problem što mislim da su neka veća uništavanja zapravo vrlo svesna, samo je profit bitniji od svega.
Imaju li umetnici veću odgovornost u progovaranju o ovim temama, s obzirom na veću pažnju koju im mediji i publika poklanjaju? I, ako odluče da progovore, kroz javni nastup ili, pak, umetnost samu – koliki je njihov uticaj kao pojedinaca?
Mislim da mediji ne poklanjaju mnogo pažnje umetnicima i da u odnosu na tu milostinju koju dobijemo, nemamo nikakvu odgovornost ni prema čemu – ima drugih javnih ličnosti mnogo uticajnijih. Umetnici su, sem retkih i u retkim prilikama, medijima i većini ljudi nebitni. Sa druge strane, mislim da je lični izbor svake osobe, i javne i nejavne, da li će skretati pažnju na stvari koje su njemu/njoj bitne i na koji način će to raditi, kroz umetnost ili javno istupanje, oba su legitimna. Ja lično obično mislim da nemam baš nikakav uticaj, da je totalno nebitno sve što kažem ili uradim, ali – osećam neki dug ka umetnicima koji su su meni spasavali dušu, pa uvek pomislim, ako nešto šta napišem navede bar jednu osobu na razmišljanje, okej je. Koliko ima uticaja u nekom globalnom smislu, to je veliko pitanje, ali verujem sa svaki pojedinac ima moć da bar malo menja svet, počevši od sebe.
Naslovna fotografija: Slađana Pejčić
