Miroslav Lazendić je rođen 1980. godine u Novom Sadu. Do sada je stvarao u više tehnika – stripu, ilustraciji, grafičkom dizajnu, street art-u, tetovaži i sito štampi, a danas se pronašao u kombinaciji svega toga. Njegovi stripovi su objavljivani i izlagani u Srbiji, Mađarskoj, Slovačkoj, Italiji, Švedskoj, Hrvatskoj, Sloveniji, Francuskoj i Nemačkoj. Tokom epidemije korona virusa, 2020. godine, sa prijateljima je osnovao Otvoreni atelje F (OAF) u Subotici gde su se tokom dve godine postojanja trudili da razvijaju nezavisnu likovnu kulturu.
Green Art Inkubator je inicijativa koja se bavi ekologijom i umetnošću, a tvoj rad je delom usmeren ka spajanju ove dve oblasti kroz brojna pojedinačna dela, ali i cele izložbe kao što su Used i Reused 2, koje su održane u Subotici. Zato je prvo pitanje za tebe – kako je počelo tvoje interesovanje za taj spoj? Koje materijale koristiš i kako teče sam proces rada?
Do spoja te dve stvari je došlo iz više razloga. Tokom poslednjih par godina najviše se bavim sito štampom i street artom, jednostavno proizvodim dosta smeća – probni otisci, probe šablona, razni eksperimenti i svašta nešto što mi je žao da bacim. Sve to može da se kombinuje i doradi i da dobije novi život. To je uglavnom papir i lepenka.
Drvo mi je oduvek bilo zanimljivo kao površina za rad. Dosta toga se baca i/ili loži, tako da je prilično dostupno. Otkako sam stekao uslove i prostor za rad, samo hoardujem sve što ima veze sa drvetom: daske, palete, zanimljive komade ogrevnog drveta, nameštaj, ramove, prozore, skejtove, šper ploče, lezonit, osb, ivericu… Za neke projekte skupljam limove i drugu gvozđuriju, vinile, plastiku, kao i sve moguće papirne štampane materijale, za reciklažu i/ili kolaže. Proces rada je manje više neplanski, otprilike 50/50, imam neku ideju šta bi moglo da se uradi i kako, a ostalo diktiraju materijali i tehnike.
Koje su tvoje teme kada stvaraš? Koliko ti je važan društveni angažman u umetnosti?
Teme koje obrađujem variraju: crni humor, socijalna kritika, ekologija… Trenutno mi je najbitnije da to nešto što pravim samo dobro izgleda, da koristim što više tehnika, što više boja, što više materijala. Provuče se tu i tamo neka poruka, ali to mi nije prioritet. Mislim da je svako ko se posvetio bilo kojoj umetnosti samim tim društveno angažovan. Tako da, važno mi je, što više to bolje.
Jedan si od osnivača Otvorenog ateljea F (OAF) u Subotici. Kako ste prepoznali potrebu za formiranjem ovakvog jednog prostora, koji je osnovan sa idejom razvoja nezavisne likovne kulture i umetnosti?
OAF je zapravo jedna tužna priča. Nismo poživeli ni cele dve godine, ali lepo je počelo. Imali smo izložbe na svake dve nedelje, veliku podršku umetnika, prijatelja i ostale publike, ništa od grada i države, a nismo je ni tražili.
Uglavnom, ogroman potencijal je pušten niz vodu zbog suštinskog neslaganja sa vlasnicom prostora.
Ima li umetnost snagu da utiče na svest ljudi? Kakva misliš da bi mogla biti uloga umetnosti i sektora kulture u borbi protiv klimatskih promena? Veruješ li u snagu pojedinca?
Ovde sam prilično pesimističan. Sigurno da umetnost ima tu snagu, ali čini mi se na one koji se njom bave. Ostali su pretovareni industrijom zabave, medijskim sadržajima, kao i sopstvenim preživljavanjem. Klimatske promene su završena stvar, mislim da će biti samo gore i gore. Postoje razne tehnologije koje bi možda i mogle da poprave stvar, ali pitanje je ko će to da plati? Prodaju nam priču o tome kako je problem to što nas ima previše na planeti, i uveravaju nas da nije problem kako živimo, kako i koliko svega potrebnog i nepotrebnog proizvodimo, kako putujemo, ratujemo i generalno satiremo prirodu čiji smo deo. Pojedinac ima snagu da utiče pre svega na sebe i najbliže okruženje. Retki su oni koji mogu više od toga.
Izložbu Miroslava Lazendića Reused 2 će od 10. marta beogradska publika biti u prilici da vidi u Uličnoj galeriji.
Fotografije: Miroslav Lazendić (privatna arhiva)
