Na ovoj postavci, u formatu prostorne instalacije, prikazana su četiri filma/video rada Sanje Anđelković: 10,9,8,7,6…, Drugačija vrsta raja, Život na Zemlji?, kao i video rad Zvuk umiruće pčele, koji su nastali u poslednje dve godine. Radovi su stvoreni kroz kompjuterski generisanu realnost, a pričaju priču o zamišljenim svetovima iz perspektive ekoloških problema današnjice. Praveći spekulativnu vezu između sveta živog i ne-živog, životinja, biljaka i ljudi, uz spajanje naučnih radova, etnografsko-antroploških metoda i fiktivnih priča, Sanja Anđelković gradi fabulu o manje antropocentričnom narativu, kojim se sa uzemljenjem u sadašnjosti otvara pogled ka horizontu budućnosti.
Sanja Anđelković ističe da svaki video rad ima više paralelnih tema i analogija koje se prožimaju, a koje bi lično okarakterisala kao alegorije za budućnost/(anti)antropocentrizam.
Teško je izabrati jednu temu, jer sve nekako imaju svoje mesto po bitnosti stvaranja narativa i detalja oko istog. Samim tim što su višeslojni narativi i metanarativi, višeslojne su i reference i istraživanja koja su najpre rađena. A pošto se kroz radove prožima i pojam vremena, tj. nelinearnost unutar narativa samim tim je teže uvatiti nit. Ali mogu da pokušam! Zajedničko za sve radove je to da su zamišljeni kao neki prostor za promišljanje budućnosti, tako da možda ne pričaju u budućnosti već u sadašnjosti koja se onda ubacivanjem nekih naučnih fakti pretvara u moguću budućnost. Kroz njih saznajemo o smrti, boli, nekropolitici, polovima, životinjama, nadi, vatri, vodi, zemlji, biljkama, fizici ubijanja, fizici rotacije Zemljine ose, brizi o mrtvima…itd. Što se tiče promišljanja ekologije kroz umetnost, to nekako nije bila odluka koju sam svesno napravila, već je prosto postalo tako u odnosu na ono šta sam i kako sam čitala i za šta sam se zanimala. Višeslojni su razlozi za to kako je došlo do nečega. Zar ne? Mogla bih da kažem da ne volim nepravdu, ali mislim da to ne opisuje dovoljno dobro moju motivaciju i kuriozitet prema tome „šta“ i „kako“ pokreće stvari/druga živa bića.
Ovi radovi nastali kroz kompjuterski generisanu realnost, pa smo Sanju Anđelković zamolili da nam objasni i postupak svog rada.
Kada bih smišljala jednačinu za tok svog rada, ona bi glasila nešto ovako… (Ideja + istraživanje + naučni tekstovi i statistike) x medijum = moj rad (bilo da je to kompjuterski generisan film ili instalacija ili performans). Konkretno u slučaju ovih radova, želela sam da stvorim paralelni svet, pa pošto je
produkcijski najjeftinije uraditi to kroz animaciju (u slučaju da je sam radiš), tako je i bilo odlučeno.
Sanja Anđelković kaže da je inidikativni i poetični naziv izložbe zapravo rečenica iz filma 10, 9, 8, 7, 6…
U tom filmu se, pored toga što kadrovi odbrojavaju udisaje pri uspavljivanju pacijenta pred operaciju, prolazi kroz paralele različitih klimatskih promena u telu naspram situacija koje se dešavaju izvan njega. Ta rečenica nekako dobro opisuje poslednje „poglavlje“ filma, koje se zove Dekonstrukcija štete.
Kada je reč o angažmanu u umetnosti i njenoj moći da utiče na svest publike, pa i na neophodne promene Sanja Anđelković kaže da sama angažovanost zavisi od dosta faktora.
Umetnost kao takva ima svoje granice, i dalje nekako ipak više podržavam direktan aktivizam. Ne znam, zeznuto je živeti u društvu koje je podređeno konstantnim dualnostima. Malko je šizofreno. Mislim da se sve nekako svodi na trend, samim tim treba nekako objasniti ljudima da je biti zabrinut i oprezan i otvoren na promene – kul-, naspram toga da je kul biti usisan u sistem vrednosti kojima ne barata zapravo niko sem tih koji diktiraju trendove. Ja ih lično izbegavam, ali evo i ovaj intervju je neki trend, pa treba i to probati.
Sanja Anđelković je rođena u Novom Sadu 1991. godine, u kojem živi i radi. Osnovne (2019.) i master studije (2021.) završila je na odseku Novi Mediji, na Univerzitetu u Novom Sadu. Sanjina audio-vizuelna i tekstualna umetnička praksa bazirana je na istraživačkom procesu, sa akcentom na ispitivanju granice između dokumentarizma i spekulativnosti, sa fokusom na pitanja roda, društveno-političkog konteksta, i mesta lične traume.
