U pratećem tekstu izložbe Plavi sati profesor Fakulteta likovnih umetnosti Miško Pavlović navodi da će posetioci imati priliku da vide realistične pejzaže gustih šuma i nabujalih vodopada, kao i pejzaže prirode koja predstavlja prelamanje stvarnosti i mašte, a koja budi ideju ekološke ugroženosti.
Zato smo ovo dvoje umetnika – Mariju Vukotić i Milana Kacevskog, najpre zamolili da nam predstave svoje radove.
Marija Vukotić: Pokretač i inicijator naših radova jesu upravo arhaično predstavljeni predeli šuma reka i jezera u suton, kada su reference i nastale. Kroz medijum analognih i digitalnih fotografija imamo obris ili trag onoga što je nekada postojalo. Ideja iza mojih slika se delom može naći u samom tretmanu gde vas treperenje površina džakova granja nabacanog najlona uvodi u takozvani „zoom“ u zamrznute momente van svojevrsnog konteksta prakse kao što je data prikazana brana. Premošćavanje vode regulisanje vodostaja, nivoa reke doprinosi i nabacano smeće u čemu se pronalazi cela ironija između ekološke svesti i ljudske potrebe za spasenjem.
Milan Kacevski: Osnovna ideja ovog ciklusa slika i crteža jeste predstavljanje emotivnih i psiholoških stanja, koristeći prirodu kao medijum za njihovo predstavljanje. Prirodu, kao jedinu univerzalnu estetiku, za izražavanje stanja i narativa koji su duboko ljudski i postoje u svakome od nas kad se oduzmu svi socialni konstrukti, što bi trebalo da evociraju prizori mračnih šuma sa mojih slika.
Koliko vam je, zajedno, ali i pojedinačno, važno da kroz radove govorite upravo o ekološkoj ugroženosti, o kojoj piše profesor Pavlović?
Marija Vukotić: Stanje je alarmantno. Ono što smo oduvek mogli da uradimo jeste da preduzimamo male korake, tako što ćemo individualno krenuti da menjamo navike svakodnevnog života. Govoreći o temi ugroženosti kroz radove više se stavlja akcenat na rešenju, što je pomalo optimistično. Na primer, provlačeći temu o reciklaži vidi se kroz primenu starih predmeta i pronalaženje njihove svrhe dajući im novu dimenziju u vidu umetničke instalacije, otpaci od materijala kao što su papir tekstil takođe se nalaze na mojim radovima. Sve tri knjige koje su izložene trenutno u Oficirskom domu su obložene lažnom kožom za tapaciranje koja je odbačena nakon zavržene upotrebe rolne. Korica najveće knjige „Kvanon” je sastavljena iz dela upravo zbog pronadjenih parčeta kao zaostavština, opiljci, trošice. Zarđali esker, neupotrebljiva bakarna piramida, sve je pronašlo svoje mesto u umetničkoj instalaciji.
Milan Kacevski: Moj rad nema direktnu vezu sa ekološkom ugroženosti, u smislu direktnog komentara na društvo koje besumično i bespovratno uništava prirodu. On se više bavi idealima prirode i njenim primalnim povezanostima sa čovekovim bićem na estetskom i emotivnom nivou.
Lako je zaključiti da je ono što na primarnom nivou spaja vaše radove jeste odnos prema prirodi. Zašto je priroda tako važna za vaše stvaralaštvo? U svojim radovima prikazujete netaknutu prirodu, što je takođe zanimljiv aspekt.
Marija Vukotić: Pripadnost čoveka u odnosu na prirodu se razvija spontano. Krenulo je samo od ideje za fascinacijom prema fantazmagoričnim prikazima nepoznatog. Kulminiralo je u istraživanje ljudskosti I osećanja kroz tanke prizore slojevite vodene materije do same basne u kojoj se istražuju upravo sva ta osećanja. Vizuelna reprezentacija netaknute prirode je uzročnik impulsa stvaranja I buđenja sopstva u kasnim satima kada smo najviše sami sa sobom. Ni dovoljno umorni za san ali ni dovoljno poletni za nešto novo. Trenutak u kome smo najviše netaknuti od spoljašnih uticaja paradoksalno sa neotkrivenom, neistraženom prirodom prikazanom kroz radove.
Milan Kacevski: Priroda je meni nepresušni izvor inspiracije i jedina prava lepota. U svom radu ja je predstavljam bez ikakvih tragova civilizacije, netaknutu i nepokvarenu čovekovim uticajem, kakva je postojala eonima pre njega. Mesta u kojima smo najviše to šta jesmo, a najmanje to šta društvo očekuje od nas.
S obzirom na to da je Green Art Inkubator inicijativa koja se bavi odnosom ekologije, kulture i umetnosti, bilo bi nam zanimljivo da čujemo kako vi vidite spone između ova dva sektora? Da li umetnost ima snagu da doprinese ekološkoj borbi?
Marija Vukotić: Umnogome umetnost kao istorijski društveni beležnik oduvek je imao neoborivu snagu preobraženja. Ovom prilikom bih se setila na online radionicu Green Guerillaz Nature is my homeland (Krakow, Poljska) 2020. Trogodišnji projekat međunarodne saradnje između četiri zemalja gde sam se našla kao predstavnik za Srbiju te godine. To je upravo bila godina izolacije i introspekcije gde smo imali zadatak da napravimo umetnički rad od 95% prirodnih materijala. Poznavajući moju naklonost prema knjigama kao medijumu napravila sam takozvan „Priručnik za buduće generacije“ u kojoj se ritualno nalazilo sve što me seća na detinjstvo, a sastavni je deo prirode. I kao odgovor na pitanje, da, korelacija između umetnosti i ekologije je negde skrivena, negde očigledna, ali uvek prisutna i poželjna ! Bilo da se radi o principima ili samoj praksi stvaranja.
Milan Kacevski: Siguran sam da umetnost može da doprinese ekološkoj borbi, u smislu dizanja globalne svesti o gorućim ekološkim pitanjima kroz vizuelne umetnosti, dizajn i performans art. Ali da bi došla do što šire publike i većeg uticaja na javnost, potrebne su joj platforme kao što je vaša.
Izloćbu u Oficirskom domu u Nišu možete videti do 20. novembra.
