David Jovanović, mladi reditelj i osnivač nezavisne produkcijske kuće Pointless Films, svojim debitantskim filmom Sunce nikad više donosi autentičan i hrabar pogled na društvene i ekološke izazove današnjice. Uoči večerašnje svetske premijere ovog ostvarenja na međunarodnom filmskom festivalu Black Nights Film Festival u Talinu, sa Davidom smo razgovarali o inspiraciji za film, izazovima nezavisne produkcije u Srbiji, ali i njegovim dosadašnjim iskustvima i planovima za buduće projekte.
Film Sunce nikad više govori o borbi pojedinca protiv velike korporacije koja preti da ostavi nesagledive posledice po životnu sredinu, što predstavlja vrlo aktuelnu temu kako na globalnom nivou, tako i u lokalnom kontekstu. Možeš li nam reći nešto više o tome kako si došao na ideju za ovaj film i da li su te i na koji način inspirisale ekološke tenzije u zemlji?
Svako leto i zimu, kao dete, provodio sam s roditeljima u rudarskom selu u Republici Srpskoj, kod babe i dede. Oni su ceo svoj život proveli radeći u inostranstvu kako bi sagradili „raj na zemlji“ za svoju porodicu. Napravili su divnu kuću, sa velikim imanjem punim životinja, povrća, voća i jelki. Kako su oni gradili, tako se rudnik gvožđa širio sve dok jalovište nije stiglo do oboda imanja. Tu je rudnik stao i otišao na drugu stranu, ali je zatrovao zemlju, vazduh i vodu. Povrće i voće više nije uspevalo, deda je preminuo, a baba je obolela od astme i plućne fibroze, bolesti čiji su uzroci povezani sa životnom sredinom. Baba je morala da ode, a mesto koje sam voleo više od svoje kuće u kojoj sam živeo ostalo je da trune.
Glavni lik tvog filma, Vid, suočava se sa ozbiljnom mogućnošću gubitka svog doma, ali pronalazi utehu kroz bajkovitu perspektivu svoga sina. Kako si pristupio prikazivanju ovako ozbiljne teme kroz spoj stvarnosti i fantazije, i koliko ti je bilo važno da kroz likove oca i sina izraziš i eventualne različite poglede na svet?
Rudnik i život u rudničkim mestima deluju nestvarno, prostori izgledaju kao površina napuštene planete na kojoj nema života. Svakodnevne eksplozije, urušene kuće, crna voda, suve biljke, bolesni ljudi – ništa od toga ne izgleda kao stvarnost. A opet, sve je to više nego stvarno. Nema odnosa stvarnosti i fantazije, to je prosto tako. Toliko nam je to nepoznato i teško razumljivo da moramo da ga smestimo u fantastično kako bismo ga shvatili.
Imajući u vidu da je filmska produkcija polje koje iza sebe ostavlja najveći ekološki otisak u kontekstu kreativnih sektora, pored narativa filma koji se oslanja na ekološki diskurs, da li ste prilikom realizacije projekta vodili računa i o smernicama za zeleno snimanje? Koje izazove, ali i mogućnosti za ekološki odgovorno delovanje, prepoznaješ u lokalnim okvirima?
Na snimanju filma Ovuda će proći put ustanovili smo princip bez plastičnih flašica. Svaki član ekipe dobio je metalnu čuturicu sa svojim imenom koju su tada punili na prirodnim izvorima Stare planine, dok će na narednim snimanjima biti obezbeđeni izvori, kada prirodni nisu dostupni. Konkretno na tom snimanju poštedeli smo planetu za oko 6000 plastičnih flašica. Takođe ne štampamo ništa što nije zaista neophodno. Na snimanja oba filma je scenografija uglavnom pozajmljena iz sela i vraćena meštanima, tako da nije završila u kontejneru. Većina kostima kupljena je u 2nd Hand radnjama ili pozajmljena na lokacijama. Hrana se, kad god je to moguće priprema na licu mesta. Ne putuje izdaleka, a namirnice su lokalne, iz sela u kojima smo snimali.
Odlučio si se na istraživanje prirode i ekološke svesti kroz film. Šta te kao umetnika inspiriše na bavljanje ovim temama i veruješ li da film može imati uticaj na svest publike?
Film je vrlo moćna forma koja može da promeni način na koji se osećamo, razmišljamo, i, kada je urađen kako treba, može da nas dotakne u dušu – to mi je odgovorio Ralf Fajns u intervjuu za film o 47. FEST-u, na pitanje: Šta je film? Ako ništa drugo, ovaj film može približiti ljudima ovu važnu i veliku temu, koju je teško razumeti bez neposrednog iskustva.
Film Sunce nikad više je tvoj diplomski rad, ali ujedno i projekat za koji si sam obezbedio deo sredstava prodajom održivih ekosistema u teglama i dizajniranih retro čarapa. Koliko se ovo iskustvo odrazilo na sam proces rada na filmu i šta za tebe kao mladog autora predstavljaju najveće poteškoće u nezavisnoj produkciji u Srbiji?
Film je podržan od strane Filmskog centra Srbije i Ministarstva kulture, kao i mnogih organizacija, kompanija i pojedinaca. Kroz Pointless bašte i Yugodiskać čarape obezbedili smo skoro trećinu potrebnih sredstava za produkciju filma. Sada celu promociju finansiramo kroz srebrna Sunca i ručno oslikanu 2nd Hand garderobu. Film smo počeli da pišemo pre skoro sedam godina, a snimili pre tri i po godine. Sve to vreme prikupljali smo dodatna sredstva za svaki naredni korak, finansirajući fazu po fazu. Taj pristup omogućio nam je da film sazri i postane ovo što jeste.
Kakvi su ti dalji planovi što se tiče distribucije filma? Nakon svetske premijere u Talinu, da li se očekuje i premijerno prikazivanje u Srbiji?
Srpska premijera filma održaće se na jubilarnom 30. Festivalu autorskog filma, u okviru takmičarskog programa Hrabri Balkan. Svečana premijera filma je 2. decembra u mts dvorani. Nakon toga, planiramo nekoliko projekcija u Dvorani kulturnog centra, kao i po jednu projekciju u svakom gradu koji iskaže interesovanje. Nakon svake projekcije razgovaraćemo s publikom.
