Kako bi dobronamernom, a zainteresovanom gledaocu približio ideju predstave Mogućnost zabavljanja kod ptica? Izjavio si da tekst Tijane Grumić podseća da svet ne bi trebalo da bude antropocentičan.
Već nekoliko godina se sve više priča o klimatskim promenama i problemima, često se pominje i izraz ekološka katastrofa. Kada govorimo o ovoj temi, uglavnom se kao i jedan od likova ovog komada pitamo: A šta će biti sa nama? – ljudima. Međutim, u ovom tekstu se postavlja pitanje šta je to što čoveka čini tako posebnim da bi konstantno bio u centru sveta, a ne samo deo njega? Zbog toga je Tijana Grumić uradila divnu stvar opisujući probleme iz ugla prirode: kakav odnos prema katastrofi imaju ptice, drveće, voda, planeta Zemlja?
Zanimljivost svoje vrste je da su glavni protagonisti ove predstave predmeti koje su ljudi za sobom ostavili. Kako će to izgledati na sceni, ima li glumaca i u kom svojstvu?
Kao što mnogi teatrolozi tvrde – pozornica je svet, pa se tako i ova antropocentričnost odražava i na pozorište – publika uporno ide da gleda glumicu tu i tu, onaj film sa glumcem tim i tim, neku predstavu u kojoj glume ti i ti… Na pitanje postoje li predstave bez glumaca?, čak i pozorišni radnici se zamisle. Postoje. Evo lutkarstvo je samo jedan od mnogih primera, koje se kod nas već decenijama bez ikakvih osnova degradira od strane samih pozorišta. Teatar predmeta, kao podvrsta lutkarstva, nas uči da svaka stvar ili materijal mogu oživeti, govoriti, oponašati. Objekti su svedoci čovekovog postojanja i kao takvi sa sobom nose mnoga iskustva i znanja koje nam mogu prikazati. U ovoj predstavi ćete videti isključivo predmete. Sa druge strane, njima će život udahnuti sjajni lutkari: Ana Milosavljević, Mladen Milojković i Danilo Brakočević. Naravno, postoje predstave i bez ikakvih živih izvođača, ali to je već druga tema.
S obzirom na to da ova predstava tematski prati liniju prošlogodišnjeg, dvostrukog izdanja BITEF-a, koliku je promenu paradigme doneo prethodni festival u kontekstu glasnijeg govora o ekološkim problemima i borbi protiv klimatskih promena? Kolika može biti snaga pozorišta u savremenom trenutku?
Baveći se ekološkim temama, barem mi sa ove strane scene učimo zašto i kako da menjamo svoje loše navike. Ja, na primer, evo priznajem da sam tek tokom ovog procesa shvatio koliko je važno odneti potrošene baterije u neku od prodavnica elektronskih uređaja odakle će biti sigurno zbrinute. Međutim, iako verujem u ono da svaki pojedinac može svojim ponašanjem da doprinese, ipak je važno da se o tome i govori. Pozorište je publika. Ono je jako onda kada predstava produži na ulicu i nastavi da živi kroz misli, govor i dela svojih gledalaca. Festivali su dobre prilike da se te snage udruže i verujem da su mnogi dosta doprineli podizanju ekološke svesti. Što se tiče Bitefa, uvek rado preporučujem prateći program Bitef Polifonija, jer nas uči koliko je važan taj dijalog sa publikom, i to mladom. Tamo se već godinama govori o ovim temama i sigurno tvrdim da ima pozitivnih rezultata.
Ova predstava je stvarana po brojnim principima zelene pozorišne produkcije. Koliki su bili izazovi u radu i da li ti je ovo prvo takvo iskustvo?
Većina predstava kod nas se igra par sezona, a onda se sav materijal baci u prvi kontejner ili odloži u neke funduse koji izgledaju kao pozorišne grobnice. Sa druge strane – dok smo mladi, i kad radimo nezavisne produkcije i za alternativna pozorišta, primorani smo da pravimo predstave štapom i kanapom, pa se koristimo minimalizmom, reciklažom, second hand kupovinom itd. Kada se ove navike presele i u institucije i kada se koriste svesno u ekološke svrhe, a ne iz finansijskih razloga, dobija se zelena produkcija koja onda nije samo tema već i forma.
Čitav scenski dizajn ove predstave, za koji su zadužene Jovana Matić i Ema Pavlović, koncipiran je tako da smo koristili reciklirane materijale i predmete koje su drugi ljudi već odbacili i koji nemaju više nikakvu drugu funkciju. Sav budžet je bio usmeren u pojedine stvari koje su iz tehničkih i bezbednosnih razloga morale biti kupljene ili napravljene od početka, ali smo ih pravili i birali tako da traju i da mogu kasnije da se koriste i za druge predstave. S obzirom na to da predstava dosta zavisi od elektro-mehanike (za koju je zadužen Stevan Golubović), ugovorili smo i saradnju sa firmom (E-reciklaža) koja se bavi zbrinjavanjem elektronskog otpada. Oni su nam održali i kratko edukativno predavanje, pa smo potpuno sigurni gde i kako će naši materijali jednoga dana biti reciklirani. Izazovno je bilo sve to tako ugovoriti, skupiti račune, naći sve polovno a da je kvalitetno i da radi, ali Bitef Teatar nam je rado izlazio u susret, a organizator predstave (Aleksandar Bradić) je to sve i sproveo u delo.
S obzirom na to da si se delom obrazovao u Češkoj – postoje li nekakve nove tendencije, kako u tematskom, tako i u produkcionom smislu, kada govorimo o zelenom pozorištu?
U Češkoj studiram režiju na odeljenju za alternativno i lutkarsko pozorište. Oni se tamo već decenijama bave i ekologijom i novim pozorišnim formama i tendencijama jer to i jeste osnova tog programa, koji se na svakih 4-5 godina baš zbog toga i menja. Tamo sam se i zaljubio u lutkarstvo, a pozorište predmeta kao njegova podvrsta je uznapredovalo toliko da to u Češkoj više i nije ništa neobično, već više kao svakodnevnost. Sa druge strane, sve više se izlazi iz pozorišnih zgrada, prave se imersivne i site-specific predstave, pa i čitavi festivali. U tim projektima scenografi i ostali umetnici ne stvaraju nikakve nove materijale, već rade intervencije na već postojećim prostorima, objektima i predmetima. Budžeti su uvek mnogo više usmereni ka honorarima umesto ka materijalima. Nije li to odličan primer zelene produkcije?
Naslovna fotografija: Zora Veichartova
Fotografije u tekstu: Relja Arsić
