Da li smo kao društvo shvatili da su klimatske promene prostor zajedničke borbe u kojoj moramo učestvovati i na nivou pojedinca i na nivou sistema? Kako vam deluje trenutno raspoloženje našeg društva kada je reč o ovoj, jednoj od najvažnijih tema?
Evidentno je odsustvo društvene svesti, čak i elementarnom vidu. Umesto toga je stanovništvo podvrgnuto propagandi, koja dnevno menja svoj pravac i sistem vrednosti, zbog nepostojanja političkog života. Kao da su klimatske promene izgubile bitku za pažnju sa dnevnim gadostima i skandalima i dopale u grupu neatraktivnih tema, zajedno sa moralom, solidarnošću, pravom ili sindikalnom borbom. Da bi se postigao bilo kakav aktivizam u nas, neophodno je imati jasno identifikovanog negativca, što je preduslov za stvaranje mržnje, koja je, avaj, glavni društveni pokretač. Taj negativac se, naravno, može lako prepoznati, ali i lako prećutati uz bajke o „višim interesima“ zaogrnute velom tajne i korupcije. U svakoj priči ove zemlje postoji samo jedan pravi negativac-država i partijski interes.
Kako pronaći optimitizam za zajedničko delovanje za viši cilj, što bi zdravija životna sredina svakako morala da podrazumeva u vremenu vladavine individualizma? Da li je ekološka borba jedna od retkih koja okuplja mnogo ljudi oko jednog velikog narativa i cilja?
Nakon novih i novih poraza u susretu sa tragičnim stanjem društvene svesti (koja je u konstantnom procesu rastakanja i dekadencije) zapravo i ne znam gde se može pronaći uporišna tačka optimizma. Priča o individualizmu je neoliberalna uspavanka i najveća mentalna uravinilovka u istoriji.
Pitanje je, na žalost, kako ekologiju učiniti „cool delatnošću“, kako je povezati sa nekim očiglednijim, banalnim benefitom, učiniti je „zabavnom“ jer je gravitacija zabave prevagnula nad gravitacijom svesti. Veličina cilja i narativa očigledno ne postoji sama po sebi, ili je suviše apstraktna i valjalo bi da ima: 1) identifikovanog negativca, 2) zabavu 3) uticaj na lični imidž i osećanje ličnog postignuća u društvenom kontekstu.
Kako toj borbi mogu doprineti umetnici, profesori univerziteta i intelektualaci unutar institucija kulture i obrazovanja, ali i van njih? Kakve su nam inicijative potrebne?
Zapravo sam na ovo pitanje odgovorio u pretnodnom pasusu. Teška srca moramo priznati da je čovek sumnjičav prema svemu što mu ne donosi trenutnu korist u nekom smislu. To jeste bolna spoznaja, ali i nešto na čemu se može graditi. Sve mora biti zabavno, privlačno, atraktivno, filmično, seksi…koliko god divno bilo gledati orla u letu, pastrmke u bistrom potoku i medvedicu sa mladuncima. Ne traži se odgovor na pitanje o budućnosti planete, već „šta ja imam imam od toga danas, sad odmah“.
Kao profesor na FDU u stalnom ste kontaktu sa novim generacijama autora. Kakve su njihove tendencije i razmišljanja kada je reč o borbi protiv klimatskih promena i da li ih uopšte primećujete?
Struktura svakog znanja teži ka tome da pronađe dublje mehanizme i kauzalnost u procesima koji na prvi pogled deluju nepovezano. Tako je i tema ekologije deo jedne mnogo šire slike koju možemo imenovati „opštim dobrom“, ili jednostavno „dobrim životom“. Etički aspekt umetnosti koja je u stalnoj potrazi za pravednim i dobrim je ono čemu težimo da naučimo (ako je to epistemološki moguće) buduće umetnike. Ako u tome uspevamo, onda nastaju oni kojima je briga za druge, za pravdu, solidarnost, istinu, pa time i ekologiju prirodna potreba. Ekologija se nikako ne može posmatrati odvojena od ukupnog sistema vrednosti, odvojena od politike i etike. Ekološka svest je samo mali deo svesti o opštem dobru, koje bi trebalo da bude posledica učenja, razumevanja i stvaranja. Svaki pokušaj izdvajanja ekologije nas dovodi do posprdne predstave o „tree hugger-ima“, anahronim hipicima i slično.
