„Teško je izgovoriti ja – rečenica istočno nemačke spisateljice Kriste Vulf. Ali kada smo to rekli, kada prepoznamo potrebu da idemo dalje, zar nije teško izgovoriti „mi“? Ti ne možeš da govoriš u moje ime. Ja ne mogu da govorim u ime nas.” (Adrien Rič)
Kako predstaviti (reprezentovati) nešto što prevazilazi naša čula, nešto što leži izvan dometa percepcije, ali što nas sve pogađa na različite načine? Umetnost se dugo, ili oduvek, bavila nevidljivim, neopipljivim. Ovaj izazov sada dobija novu težinu u klimatskoj i ekološkoj i njima povezanim društvenim krizama. Zainteresovana publika ima pristup javno dostupnim grafikonima i podacima o klimatskim promenama, ekološkoj degradaciji, masovnom odumiranju vrsta, rezultatima do sada najvećeg udruženog rada nauke u istoriji.
Ovo izaziva razna osećanja u nama: od nesigurnosti, žaljenja, besa, preko užasa do nemoći. Često se govori o „klimatskoj anksioznosti“ ili „ekoanksioznosti“ koju Američko udruženje psihologa kratko definiše kao „hronični strah od propasti.“ Anksioznost se smatra jednim delom povezanom sa subjektivnom percepcijom opasnosti, što će reći da subjekat nije u stanju da zna šta se događa. Svakako da čovek kao vrsta nije nikada živeo sa ovolikom koncentracijom gasova staklene bašte u vazduhu, niti u ovako integrisanom planetarnom sistemu proizvodnje i potrošnje. Negde usput je veliki deo nas izgubio mogućnost da razumemo „šta nas je snašlo.“
Da li umetnost sa nekim od svojih metoda, instrumenata i pristupa može da nam pomogne da se orijentišemo u ovoj oluji? Poslednjih godinu dana, meditiram i radim uz pesmu Langstona Hjuza „Rudnici Johanesburga,“ ona ide ovako:
In the Johannesburg mines
There are 240,000 natives working.
What kind of poem
Would you make out of that?
240,000 natives working
In the Johannesburg mines.
Ova pesma, napisana 1920-ih godina, i danas tera na razmišljanje, akciju, i dalje nastavlja da proganja rukovodioce globalnog uništenja, i dalje pruža nadu i snagu onima koji rade na tome to da zaustave. Ključno pitanje je srednja strofa, „kakvu pesmu / biste vi da napravite od toga?“ Da li je moguće napisati pesmu ili komad o svakodnevnom silasku u rupe, predstaviti sate, dane, živote potrošene ispod zemlje, strašne uslove rada pre sto godina, ukrštanje rasne hijerarhije i kolonijalizma, progone rudara koji se i dalje nastavljaju.
Ne, mislim da je nemoguće adekvatno preneti kroz kulturu kako je to biti prinuđen na nepravedne poslove ili biti ispred nadolazećeg cunamija. Sa druge strane, koje su posledice ako to ne pokušavamo?
Ja nikada nisam radio u rudniku, bio sam u rudnicima kao posmatrač ili turista. Jednom sam proveo oko pola sata života blizu radnika rudnika kroz video instalaciju Stivena Mekvina – danas poznatog režisera. Radi se o video instalaciji na tri ekrana „Caribs’ Leap / Western Deep” (2002). Na jednom ekranu pratimo rudare koji silaze u tada najdublji rudnik na planeti, Tautona u Južnoj Africi. U mračnoj sobi liftom silazimo duboko, duboko, neograničeno… ne znam koliko to traje, 5, 10, 15 minuta, čitava večnost… osećaj klaustrofobije i panike, pojačan metalnim zvucima… svakodnevica za rudare Tautone. (Ovo kamerom preneseno iskustvo mi je gotovo sigurno izazvalo strah i od dubine i od visine.) Mekvinova kamera nas zatim vodi kroz hodnike, gde susrećemo tela i lica rudara u pomrčini. Snimci su tako blizu da se može osetiti znoj ali i neverovatna izdržljivost radničke klase ovde sistemski eksploatisane pola milenijuma. Druga dva ekrana video instalacije ponovno odigravaju još jedan momenat istorije, 1651. godine kada su evropski kolonijalisti zauzimali ostrvo Grenadu u Karibima, jedna grupa pobunjenika iz lokalne zajednice skače u okean da se ne bi predali. U filmu vidimo idilične snimke plaža, dok porvemeno ljudi padaju sa neba! Mnogi robovi su skakali sa robovlasničkih lađa da ne bi završili na plantažama Amerike. Ovi zanosni predeli su sada direktno izloženi opasnosti od klimatskih promena, oluja i rastućeg nivoa okeana…
Kao što je dobro poznato, zajednice koje su najmanje doprinele klimatskim promenama, i često one koje su najviše eksploatisane, sada su najviše izložene efektima promene klime. Ovi Mekvinovi video radovi nemaju reprezentativni karakter, oni ne predstavljaju, ne prenose tuđe priče, oni dokumentuju gde se sam autor nalazi zajedno sa njegovi precima, panafričkom dijasporom. Ovi radovi, premda su fokusirani na ljude, mislim da odjekuju sa pozivom Malkoma Ferdinanda da dekolonizujemo ekologiju, prepoznamo upletenost kolonijalne ekspanzije sa destrukcijom prirode i naroda, da u suštini prevaziđemo trenutnu komportamentalizaciju pokreta za društvenu pravde i borbe za prirodno okruženje. Sa druge strane, istoričari prepoznaju da ne možemo da pišemo priče kapitalizma bez analize kako se ovaj sistem širi kroz prirodu.
Ja sam poljujan izašao iz sigurne „crne kutije“ galerije, ali rudnik više nije napustio mene. Kada jednom vidite, više ne možete da ne vidite. Od tada znam da sam ja kao posmatrač deo „planetarnog rudnika,“ kao beli Evropljanin koji posmatra ove radove u fondaciji u severnoj Italiji, kao korisnik proizvoda koji izlaze iz podzemlja Afrike, Južne Amerike, Azije, starosedelačkih teritorija širom sveta, Bora i Majdanpeka i drugih rudnika u okolini. Iako na poluperiferiji Evrope, prosečan stanovnik Srbije izaziva više emisija gasova zelene bašte od pravednog. U ovoj širokoj slici „ugljeničnog kolonijalizma“ nalaze se milioni manjih priča o pravdi i nepravdi. Predstaviti upletenosti, otpore i alternative između ovih velikih i malih narativa jeste zadatak kulture okrenute klimatskoj pravdi.
Koje priče uopšte mogu da se pričaju o Katrini, zastrašujućem uraganu koji jeste „prirodni“ fenomen, ali čija mogućnost je značajno povećana promenom klime (iliti upotrebom fosilnih goriva), i čiji su strašne posledice bile pre svega izazvane rasnim i klasnim podelama u SAD? Sve ovo danas razumemo dobrim delom zbog filmskih svedočanstava koje ako pogledamo uvek ostaju u nama. Klimatska kriza, kao i pandemija kovida-19, jesu nemilosrdni pojačavači društvenog sistema nepravde, najviše ispaštaju najslabiji. Ne možemo da okrenemo pogled od onoga šta se dogodilo našim sugrađanima u Obrenovcu u majskim poplavama 2014. godine. Poslušajmo one koji su morali sami da čiste otrovan mulj iz svojih dvorišta posle izlivanja jalovišta na Stolicama, koji su zatim mesecima strepeli ispod brane koja curi.
Kao bojazan ljudi koji su očekivali novo probijanje brane, najveći deo posledica ekološke i klimatske krize se odvija sporo, i bliži je „sporom nasilju.“ Ove forme izmiču tradicionalnim oblicima predstavljanja. Ne smemo i da zaboravimo da posmatranje katastrofe (sa sigurne daljine) može da izazove subliminalan efekat, pomešanu vrstu straha i ushićenja koju izaziva skupi ali jeftini holivudski film. Uvek postoji realna opasnost da ćemo mi kao kulturni radnici profitirati na tuđoj nesreći, ili je barem objektifikovati i time doprineti otuđenju.
Pitanje jeste kako preneti nešto što će slušaoca ili gledaoca približiti onome što posmatra: zonu uticaja. Počinjem od toga da u ovoj krizi nema pukih posmatrača. Velika većina nas – ali na veoma različite načine – učestvujemo u globalnoj preraspodeli rada i robe (kapitalizmu), i svi se nalazimo u klimatskoj krizi. Jedan od zadataka ovakve umetnosti jeste iscrtavanje toga šta i gde zapravo jeste prva linija – zona direktnog uticaja klimatske krize. Ovde puno može da se nauči od toga kako feminizam uspeo da pretvori prividnu sigurnost „doma“ u patrijarhatu i nevidljivo nasilje u njemu u vidljivo mesto otpora i obnavljanja. Svi smo u nekoj zoni uticaja, ali na različite načine.
Dakle, gde sam ja – kulturni radnik, univerzitetski radnik, građanin – u klimatskoj krizi danas? Predstavljanje sa lica mesta, iz zone uticaja znači i mapiranje mojih uticaja na krizu i toga kako kriza utiče na mene. Kada smo u zoni uticaja granice su porozne između posmatrača i učesnika, žrtve i krivca. Ako pratimo interpretaciju kvantne fizičarke i teoretičarke roda Karen Barad, posmatranje jeste uvek i učestvovanje u samom razvoju događaja. Dakle beležimo dok se bavimo baštom, dok kuvamo, slažemo vreće peska, vozimo čamac…
Pričati priče iz srca klimatskih promena jeste uvideti prvo svoju privilegije i krhkost, ali ne kao egzistencijalnu opasnost po sebe (moju „porodicu“ ili „zajednicu,“ što vodi pravljenju bunkera i dizanju živice) već kao poziv i zahtev da međusobna pomoć i solidarnost budu svakodnevica, kao deo iskorenjenja sistema koji izaziva krizu. Neka vrsta navigacije zajedničkog (gumenog) čamca koji povezuje sigurna mesta u otvorenom moru. Ponekad kažemo „svi smo na istom čamcu,“ ali o kakvom se tačno čamcu radi? Da li je to čamac na kome jači bacaju slabije u vodu kada zagusti ili čamac kojima kupimo ljude iz talasa, iz Sredozemlja? Ovakvi oblici rada uvek postaju kolektivni, Mark Novak to zove pisanjem u „prvom licu množine.“
Antropogeno izazvane klimatske promene pogađaju bezbroj biljnih i životinjskih zajednica. Ko će ispričati njihove priče? Iako su sve priče na kraju krajeva „naše“ tojest ljudske priče, čak i kada su o drugima, one jesu iskazane našim očima i rečima, ipak moramo najozbiljnije slušati glasove onih koji nemaju mogućnosti da uđu u našu sferu kulture autonomno, svojom voljom. Astrida Neimanis, iz feminističke i posthumanističke analize razmatra problem predstavljanja same prirode u humanističkim naukama, kulturi i politici. Jedno od ključnih pitanja ekološkog feminizma: kako možemo da govorimo u ime onih koji ne govore (naš jezik)? Astrida kaže da „ne možemo ali moramo“! Njen argument je da treba da tražimo oblike predstavljanja „zaokupljene urgentnom potrebom da zastupamo interese drugih (ne-ljudi, u ovom slučaju), ali takođe zaokupljene rizikom zauzimanja i aproprijacije“ njihovih priča pa i života.
Ovome bih dodao da možemo ili moramo da predstavljamo prirodu jer mi pre svega i jesmo članovi/stanovnici/građani(!) te iste prirode. Stvar je u tome kako. Predstavljanje bez hijerahije zasniva se na slušanju, susretu, stvaranju uzajamnih odnosa1. U skoro svim ovim odnosima, mi imamo veću moć od drugih bića, tako da su rizici pogrešnog predstavljanja objektivno slabijih veliki, ali verujem da ovi rizici blede pred posledicama nepredstavljanja saputnica kroz trenutne krize na platnu, na sceni, u galeriji, u tekstu.
Mi jesmo priroda koja „predstavlja samu sebe,“ priroda koja „čita i piše samu sebe,“ našu zajedničku istoriju. Ne možemo da ne učestvujemo u ovom projektu pisanja. Jedan deo ove prirodno-kulturne istorije jeste nasilno brisanje drugih zarad ličnog profita, drugih ljudi i ostalih prirodnih bića. Mnogo šira istorija jeste ona o saradnji, neprestanoj potrazi za simbiozom, o simpoezi koja priča priče o zajedničkom životu kroz nevolju, pre i posle oluje.
__ 1. Karen Barad (2007) pravi razliku između predstavljanja (reprezentacije) i sistema reprezentativnosti („representationalism“), epistemologije koji pravi ontološku podelu između dva carstva, jezika (slike) i materije. Jako je važno videti etičku, pa i u političku dimenziju ove analize, jer je epistemologija uvezana sa odnosima moći. Barad se zalaže za „reprezentaciju bez reprezentativnosti“ jer se u njenoj filozofiji nauke konture diskursa i materije neizbežno upliću (poput kvantnog sprezanja), reči/modeli/slike/eksperimentalni aparati i sam subjekat posmatrač su uvek u interakciji i uplitanju sa objektom posmatranja.
