Koliko je, za vas lično, priroda – jednostavna i kompleksna, važna i inspirativna za vaše muzičko stvaralaštvo?
S.L. : Muzika je definitivno na skoro identičan način i jednostavna i kompleksna, ona nas okružuje kao i priroda, neodvojivo i apsolutno. Poslednjih nekoliko godina veoma smo posvećeni projektu Kvantna muzika i zajedno sa kvantnim fizičarima i inženjerima iz celog sveta istražujemo ovaj nevidljivi deo prirode. Kroz kvantni svet naučili smo toliko toga o prirodi koju vidimo i počeli smo da je posmatramo na jedan potpuno nov način. Neke od zakona kvantnog sveta vrlo organski implementiramo u muzičke strukture i to je veoma inspirativno, a kvantni svet nije neki drugi svet, on je sve vreme tu sa nama, deo naše prirode, samo ne možemo da ga vidimo i čujemo, ali definitivno kao i muziku, možemo da osetimo.
A.P. : Baš tako, jednostavno kompleksna, i savršena baš kakva jeste. Čovek oduvek pokušava da ovlada spoljnim, prirodnim silama, a ima i onih pojedinaca koji se trude da ovladaju unutrašnjim. Čini se da je to danas i neophodnost. Kao pijanisti, uvek sviramo na različitim klavirima, i svaki od tih klavira, bez obzira koliko isti, zapravo je potpuno različitog, jedinstvenog karaktera. Koliko god se čovek trudio da klavir obuzda, zategne, naštimuje, on mu uvek na neki način beži. Priroda teži da se vrati u prvobitni oblik. Imam veliko poštovanje prema prirodnim procesima, i još uvek ih učim, podjednako u umetnosti kao i u životu.
Sa druge strane – iz koje pozicije promišljate klimatske promene, sve događaje koji se dešavaju i na lokalnom i na globalnom planu, a koji prete prirodnom skladu, a samim tim i svima nama?
S.L. : Neverovatna je ljudska besvest, globalna, a pogotovo lokalna, koja je potpuno prevladala. Tehnologija koja napreduje neverovatnom brzinom poseduje veoma jasne načine da nam pomogne, a kao da nam zapravo stvara jedan otklon od suštine života sa ovom planetom. Koliko brzo napredujemo u nekim stvarima, toliko brzo nazadujemo u osnovnim pitanjima. Materijalno izobilje na globalnom nivou nikada nije bilo toliko, a u isto vreme, borba za osnovni život, vodu i vazduh, postaje polako dramatična. Stalno se pitam, kako je moguće da smo se doveli u ovu situaciju, gde se desio taj strašan zaokret? Uvek sam imala poverenja u prirodnu evoluciju, još uvek verujem da naša ljudska priroda prirodno teži ka boljem. I kad razmislimo o istoriji, mnogo stvari jeste bolje u odnosu na pre recimo 200 godina, ali ono bez čega nema života polako postaje ugroženo. Ponekad pomislim da ljudi na vodećim pozicijama i kod nas, ali i u svetu, ne razmišljaju o svojoj sopstvenoj deci, ponašaju se kao da će sa njima sve nestati. Kako smo došli do takvog načina razmišljanja, kako je moguće tako svesno uništavati život, zbog čega, zbog novca i osećaja moći? Ne umem to da razumem. Gubimo se u nebitnim materijalnim stvarima, smisao tražimo na pogrešnim mestima i zaboravljamo na osnovne stvari. Nadam se da ćemo se tih osnova polako svi ipak setiti na vreme, dok ne bude kasno.
A.P. : Sve ovo što nam se dešava nije nelogično. Industrijalizacija, koja traje više od 200 godina, donela je migracije ljudi u gradove, stvaranje megapolisa, pa samim tim i odvajanje čoveka od prirode. Tehnologija nam je omogućila mnoge povoljne stvari, ali i dovela do jednog velikog ubrzanja. Čovek je egoistično umislio da je iznad prirodnih zakona! Sledeća faza je ili potpuna dehumanizacija, ili povratak čoveku, ljudskosti, empatiji prema drugim živim bićima. Izbor postoji. I lepo je videti da su ljudi ipak zabrinuti, da se polako bude. Svaki uvid je dobar početak. Za mene je pitanje ekologije, ustvari pitanje etosa, odnosa prema drugom do sebe i okolini oko sebe. Proces razumevanja povezanosti svih stvari u kosmosu i brige o kretanju kroz vasionu. Jer, čovek je sam po sebi jedno superiorno, ali nezgrapno biće, koje gde god zgazi, već ponešto i uništi. Pre svega, za početak možemo da se prihvatimo principa uzdržavanja (od preterane konzumacije). Koliko nam je zapravo potrebno hrane, odeće, svih ostalih potrepština? Ne previše. Zona komfora može i mora biti manja. Šta unosimo u sebe, to nas oblikuje. To jesmo. Kao i ono što ostavljamo oko sebe i iza (posle) nas. Ako je Gandi pre sto godina mogao da putuje trećom klasom po Indiji i menja higijenske i druge navike lokalnog stanovništva, verujem da imamo šanse i sada.
Muzika se doživljava kao umetnost preko koje se, možda najpreciznije, na intuitivnom i suptilnom, ali izrazito snažnom nivou, prenose osećanja autora na publiku. Koliko glasan može biti izraz muzičkih stvaralaca prilikom progovaranja o važnim temama? Kako posmatrate moć muzike u tom smislu?
S.L. : Muzika je kroz istoriju uvek bila jedno od najmoćnijih oružja koje se suptilno primenjivalo i tako oblikovalo mnoge generacije. Muzika dosta bukvalno prenosi određene emocije i jasnu poruku, čak i ako su samo instrumentalne kompozicije u pitanju. Stvari su tu vrlo jasne. Evo, uzmimo primer toga kako se oblikovala i menjala muzička scena na našim prostorima poslednjih 50 godina, kakva je muzika tada bila popularna i kakva je ona koja je sveprisutna danas. Kod nas se desio jedan užasan poremećaj vrednosti, ali taj sunovrat nije nezaustavljiv, samo će morati da prođe dosta vremena da se vratimo u neku stabilniju poziciju. Oni koji su danas moćni u muzici imaju neke drugačije vrednosti od onih sa kojima se ja slažem. Da, svaki muzičar ima priliku da izrazi svoje mišljenje, a ono je vrlo očigledno kroz samu muziku koju stvara. Problem je u tome što je moć velikim delom prešla u pogrešne ruke i borba je velika, ali je i nezaustavljiva.
A.P. : Mislim da kada god se čovek o nečemu pita, ili ima nedoumicu, treba sebi da postavi samo jedno pitanje: Šta je moja dužnost? Muzika nije samo zabava ili uteha, ona je prostor za rast. Jako je bitno da boravimo u okruženju koje dobro utiče na naš razvoj. Muzika može biti važan deo naših života. Pogledajte samo scenu iz filma Pijanista, Romana Polanskog, kako Vladislav Špilman preživljava rat. Muzika je spasila jedan život, a verujem i mnoge druge. Ali kroz istoriju, nažalost, muzika je imala i druge svrhe, kao što su upravljanje i oblikovanje najnižih strasti širokih masa. Verujem da je dužnost umetnika da svojim rečima ali pre svega svojim primerom i svojom muzikom ukaže na vrednosti. Sto puta je bolje biti u tišini, nego biti izložen lošoj muzici. Muzika bez etičnosti lišena je duha i potencijalno opasna.
