Ova postavka je koncipirana kao iskustvo koje pruža atmosferu oaze unutar galerijskog prostora sa ciljem da preispita pozicije transhumanizma i ekologije. Povezuje se plastično i organsko, digitalno i materijalno. Strah od propadljivosti okoline i nadolazeće nemaštine nas tera u fantazije o utopiji i fetišizacije distopije, navodi se u tekstu.
Koncept izložbe je, rečima Nevene Ostojić, proistekao iz činjenice da je ekologija danas nezaobilazna tema.
Sve nas čeka nekakva budućnost, a ona je neizvesna zbog iscrpljivanja resursa na kojima se sva ekonomija i privreda zasnivaju. Ovog leta smo završili master studije na Fakultetu likovnih umetnosti, te smo želeli da se ubacimo u javni prostor i delamo u okviru naše struke, kako se ne bismo izgubili u nekom overthink-u i očaju. Na prvi pogled sve je izgubljeno, iščekujemo apokalipsu koja nikako da dođe.
To je sve uzročno posledično vezano i za ekologiju. Danas zagađenje nisu više samo plastične kese, već i puno informacija sa kojima mozak često ne zna kako da izađe na kraj. Od lažnih vesti do stvaranja bespotrebne panike… Kada čovek sve to upije kako može, sem kao smeće, da se oseća? Kako da se nosi sa tim raspoloženjima koja ima, jer je realno otrovan – hranom, informacijama? Kako da živi i bude zapravo funkcionalan? Da li je sve izgubljeno ili se ne borimo sistematično i smisleno? I da, kako kao umetnik da su uključiš u sve to?
Za mene je ova izložba početak priče o tome, da nećemo nikakvim senzacionalnim rešenjem rešiti stvar, već jednom dubokom iskrenošću. Prema sebi – šta ti treba, šta ti ne treba? Pobedimo gramzivost.
Marko Obradović dodaje da je ideja za izložbu je nastala na osnovu zajedničkih tendencija eskapizmu.
Mislim da je ekologija postala nerazdvojna od politike i ljudi reaguju na ekološke probleme crno/belo, striktno kroz neku prizmu gde se ili potpuno zanemeraju problemi ili se fatalizuju do neke krajnosti. Zbog toga mislim da smo kao neka vrsta odbrambenog mehanizma, kao i mnogi, postali ambivalentni na tu temu. Iz te ambivalencije smo odlučili da zamislimo svet posle ekološkog kolapsa koji muti granice utopije i apokalipse, zamišljali smo kako bi u tom svetu izgledala duhovnost, mit i identitet i tako smo shvatili da nam su nam ideje jako usklađene. Hteli smo da oslikamo ove realnosti i prikažemo ih jako pragmatično i direktno bez nekog nametanja i propagande.
Na pitanje gde se radovi razilaze, a gde susreću, Nevena Ostojić i Marko Obradović ističu da je prevashodno reč o koloritu.
U suštini odgovaramo na današnje uslove života svako kroz svoju fantaziju. Moje nastaju kroz introspekciju i apstrahovanje cveća i selfija, idem ka boji, ka tom poslednjem molekulu svega. Markovi radovi više kao scene iz filma, gde su likovi neka njegova izmišljna bića, drži se priče, čiji scenario niko ne zna. Može samo osetiti atmosferu, ističe Nevena Ostojić.
Marko nastavlja priču o koloritu.
Odmah sam osetio kako imamo sličnu tendenciju da iza jako razigranog kolorita sakrijemo nešto blago izopačeno i traumatično. Ima nekog humora u tome svemu. Kad god bismo jedno drugom pokazali na čemu radimo, uglavnom je reakcija bila iskren smeh. Mislim da nas je to spojilo, ne gledamo stvari toliko ozbiljno i ne zavaravamo se da znamo neku višu istinu. Sve je igra i neko istraživanje.
Sviđa mi se kako nas Nevena razlikuje i skroz se slažem. Nevena u svojim radovima ima neki jako veseli voajerizam. Čak i kad radi autoportrete, uvek se igra sa ličnom percepcijom, dok ja nekako mislim da imam konstantnu percepciju i narativ, koji se provlači kroz sve moje radove. Volim da prikazujem i ukrštam stvari koje znam da bi samo meni išle lepe zajedno. Propitujem njihove odnose i pokušavam da ubedim i publiku u tu lepotu.
Nevena Ostojić još naglašava da svaki prostor koji se bavi kulturom i umetnošću predstavlja mesto u kom se otvara dijalog o ekološkim, ali i svim drugim temama.
Poenta svake izlože bi negde bila da se otvore dijalozi na razne načine, prepliću se, služe kao dalje reference svakog od nas ponaosob u nekom daljem radu i upoznavanju sa kolegama… Jer, ima nas, samo treba da se sudaramo kao bejblejdovi i da idemo ka tome da se sudaramo, neće ta apokalipsa tako brzo.
Marko se slaže sa Nevenom, ali dodaje da je dijalog samo preduslov za borbu.
Ovi dijalozi su između ljudi koji su u galerijskom sistemu i imaju sličan nivo obrazovanja i slične političke stavove. Mislim da tu nema toliko prostora da se uključi šira publika, a tad bi dijalog prerastao u pravu borbu. Koliko god svi bili dobrodošli mislim da nam fali interesovanja masa za taj vid borbe. Muzika i film mnogo uspešnije ljude podstiču na neku borbu, a galerije daju samo inicjalan predlog i implikaciju koja se retko prenese do mainstream masa.
Izložbu u Galeriji DOB-a možete videti do 4. septembra.
