Pored Lazara i Marije, na ovoj izložbi su predstavljeni radovi čiji su autori i autorke Nina Ivanović, Adrijenn Újházi, Milija Čpajak, Anastasija Pavić, Dunja Đolović, Marina Milanović, Kemil Bekteši i Nebojša Yamasaki Vukelić.
U katalogu izložbe se navodi da radovi na ovoj izložbi upravo i stvaraju utočište, kroz pokušaj da postave (te zatim i odgovore na) pitanje ekološke krize i odnosa prema životnoj sredini, kroz prizmu umetnosti u društvenom komentarisanju ovih tema. Sa druge strane, oni predstavljaju i svojevrstan osvrt na osećanja umetnika i umetnica na postojeće stanje životne sredine i prirodnih dobara, te na to na koji način nas ovakve okolnosti menjaju i za štite nas u budućnosti spremaju.
Ana Simona Zelenović, kustoskinja izložbe, kaže da se Galerija Novembar trudi da prepozna aktuelne teme koje imaju društveni značaj u sredini gde delamo.
Osluškujemo scenu i pratimo umetnike i umetnice, tako se trudeći da vidimo koje su to teme koje ih pogađaju na ličnom i na umetničkom nivou. Ekološka kriza je nešto čemu svakodnevno svedočimo i primetno je da se u poslednje vreme na umetničkoj sceni pojavljuju ne samo pojedinačni radovi već mentalitet i usmerenje koje se okreće ovoj temi. Ovo usmerenje se ogleda sa jedne strane u izboru materijala, u obradi forme i načinu rada, a sa druge u razmatranju sopstvene pozicije u kontekstu ovih tema. Tako vidimo da neki umetnici-ce pribegavaju povratku „organskom” u materijalu i formi, pokušavajući da tu pronađu izgubljenu vezu sa prirodom i kroz umetnost dođu do određenog rešenja. Drugi pak instistiraju na analizi situacije, na jasnom oslikavanju posledica krize u društvenoj i prirodnoj stvarnosti. Artlantida je izložba koja je ponudila samo neka umetnička razmatranja ove teme – čime se potencijalno otvara društveni dijalog i u sferu umetnosti dovodi goruće pitanje našeg odnosa prema sredini i alarmantnosti trenutne situacije. Kustoskinja Teodora Marković i ja, potrudile smo se pri izboru radova da ne budu sve prikazane vizije distopijske, po kojima je katastrofalni scenario izvestan, već da uključimo i one vizije koje nude nadu ili moguće rešenje, kao i one koje nas nateraju da se u očaju nasmejemo.
Lazar Stojić, koji se publici predstavlja skulpturama Ostrvo i Stena, ističe da je radove stvorio na osnovu umetničkog istraživanja materijala, teksture u okviru skulpture kao pejzaža.
U skulpturi „Stena” ključan je dijalog prirodne boje kamena i intervencije sprejevima u boji, koje se međusobno prepliću. Bojena intervencija stvara od kamena model pejzaža, usamljenu stenu, ostrvo. Naknadno sam intervenisao na bojenoj strukturi, otkrivajući tako boju samog materijala, kamena od kog je skulptura nastala. Obe bojene površine podjednako su istinite u relaciji sa pejzažem koji kreiraju. Sa druge strane – skulptura Ostrvo napravljena je od terakote. Ona je poput pustog ostrva, presahlog i ispucalog. U ovom slučaju, model apstraktne teritorije kombinuje materijalnost i kartografiju. Teksturu „Ostrva” napravio sam inspirisan izohipsama, kartografskim linijama koje povezuju tačke na istoj nadmorskoj visini.
U svojoj umetničkoj praksi već dugo se bavim pejzažom. Ova tema mi omogućava da istražujem mogućnosti intervencija na prirodnim materijalima. Zanima me kako se, uz pomoć intervencije, materijal transformiše u mesto, teritoriju. Zapravo, u ovom slučaju, radi se o modelima, imajući u vidu veličinu umetničkih dela. Odlike određenih prostora i mesta, kao i njihova mogućnost transformacije i prilagođavanja su jedno od meni trenutno veoma interesatnih polja za istraživanje.
Marija Avramović diptihom Meni to deluje ok prikazuje porodicu žaba dok posmatraju erupciju vulkana.
Sam naslov je jedan od elemenata rada: on evocira gravitiranje savremenog života između mirenja sa situacijom, prihvatanja, poricanja, iščekivanja… Moja namera nije didaktička, ovaj rad nas ne uči ekologiji niti nudi rešenje, već glorifikuje prirodu i njenu neopozivu sposobnost da nas učini zanemarljivim. Prirodni fenomeni, poput vulkana i erupcija, tornada, pada meteora, su nešto što često crtam. Podsećaju me na magijsku aktivnost prirode, zastrašujuću i spektakularnu u isto vreme. Moji radovi u poslednje vreme akcentuju našu poziciju posmatrača-učesnika, a ne glavne uloge, predlažu medjuzavisnost i koegzistenciju.
Na pitanje da li i kako umetnost, ali i umetnici mogu da doprinesu u borbi protiv klimatskih promena Lazar Stojić kaže da nije siguran koliko umetnost može nešto promeniti, ukoliko nije reč o umetničkim akcijama koje se fizički suočavaju sa problemom.
Smatram da umetnost svojim uticajem može podići svest o nekim problemima, posebno onim koji ne nalaze mesto u popularnim medijima. Pod pojmom umetnost, u ovom odgovoru, podrazumevam vizuelne umetnosti. Smatram da muzika, film i dizajn imaju daleko veću moć da neke stvari promene, zahvaljujući svom uticaju baziranom na masovnosti konzumacije.
Marija Avramović dodaje da kriza utiče na umetnost, jer umetnost uvek nastaje u određenom kontekstu, vremenu i okolnostima i prirodno je da na to reagujemo.
Čini mi se da nisam dovoljno stručna da to procenim, ali trenutno postoji dosta teorije, filozofije, akademskog istraživanja koji nude konstruktivne ili čak optimistične odgovore. Posebno u digitalnim radovima koje pravim sa Samom, ključni motivi su simbioza, transformacija, povezanost sa okruženjem, dekonstruisanje mita o ljudskoj superiornosti… Interakcije unutar univerzuma koji se samostalno generiše ispred posmatrača je nešto što možemo čitati i u ključu ekoloških, društvenih pitanja… U isto vreme, kada pričamo o borbi protiv klimatske krize, mislim da postoje efikasnija polja delovanja i direktniji načini uticanja. Ova, kao i mnoge druge izložbe su tu da pokrenu dijalog, skrenu pažnju na pitanja koja ne bi smo smeli ignorisati, ali mislim da najveća odgovornost ne leži samo u temi nekog umetničkog dela, već i u životnoj i radnoj etici, društvenim vrednostima, obrazovnom sistemu, načinu glasanja… Takođe, čini mi se da uticaj pojedinca nije dovoljan, sve dok ne preispitamo prioritete na nivou društva.
Fotografije: Galerija Novembar, privatna arhiva
