Čini se kao da je upravo pandemija doprinela rapidnom širenju svesti o ekološkim problemima, kako na lokalnom, tako i na svetskom nivou. Kako ova činjenica utiče na programske i produkcione odluke ili promene velikog međunarodnog pozorišnog festivala?
Taj utisak je tačan. Ako se odbace mnogobrojne i živopisne teorije zavera – od kojih se mora priznati da neke, retke doduše, zvuče suvislo – naučno najrelevantnije objašnjenje pandemije virusa Kovid 19 jeste da je ona rezultat narušavanja ekosistema. Uništavate šume i druga prirodna staništa u kojima neke egzotične životinjske vrste žive u miru, pa ih primoravate da se, zajedno sa svojim, za čoveka opasnim virusima, izmeštaju, sele i, konačno, dolaze u kontakt s ljudskim naseobinama…
Pandemija nije imala presudan uticaj na programsko koncipiranje ovog, duplog izdanja festivala, objedinjenog 54. i 55. Bitefa (poznato je da se prošle godine, a zbog pandemije, nije mogao realizovati regularni Bitef, već smo organizovali samo “tizer” koji smo nazvali Bitef Prolog). Razlog je taj što je, mnogo pre pandemije, ekološka kriza postala dominantno društveno i političko pitanje u svetu, a odskora i u nas. Pošto smatram da Bitef, kao manifestacija koja ne promoviše samo progresivne umetničke tendencije već i društvne diskurse, mora da se hvata u koštac sa najvećim izazovima sveta u kome živimo, ekološka problematika nam je u fokusu od 2019. godine, kada je počeo izbor predstava za glavni program, a pod sloganom Na ivici budućnosti.
Što se tiče produkcije, na nju su i ekološki izazovi i pandemija imali veliki uticaj. Izazov s ekološkim osvešćenjem leži u tome što nije dovoljno tematizovati, diskurzivno tretirati globalno zagađenje, klimatske promene, ugrožavanje ekosistema i slične probleme, već treba živeti u skladu s ekološkim standardima, davati lični primer. Sjajan marketinški tim Bitefa osmislio je niz akcija u tom pravcu, koje nisu samo marketing već i model drugačijeg ponašanja u svakodnevnom životu, u rasponu od ograničenja štampanog materijala do akcije čišćenja Fruške Gore od otpada. Pandemija je imala, ne preterujem ni malo, traumatičan uticaj na produkciju festivala.
Pozorište je zbog svoje estetske suštine – živa, telesna razmena između dve grupe ljudi – bilo i još uvek jeste jedna od ljudskih delatnosti koja je na najvećem udaru antipandemijskih mera. Kad se tome doda antipandemijsko ograničenje kretanja, sve te restrikcije u međunarodnom saobraćaju, karantini, zeleni pasoši i drugo, ispada da je produkcija međunarodnog pozorišnog festivala gotovo nemoguća u uslovima pandemije. Produkcijski tim Bitefa prolazi kroz agoniju ovih dana, ja se brinem za sve te izuzetne, hrabre, pametne, čestite i sposobne mlade ljude, a u velikoj većini su žene… One su prave partizanke, prave heroine.
Ove godine u takmičarskom programu gledaćemo 14 predstava, a tematska celina koja se bavi ekološkim problemima sastoji se od pet – Tragovi, Pluća, Klimatski plesovi, Farm Fatale, Neprijatelj naroda. Koliku moć pozorište danas ima kao prostor za ekološku borbu koja prevazilazi dnevnopolitičke, pamfletske teme? Koliki može biti uticaj teatra?
Moć pozorišta po pitanju ekološke problematike slična je kao i kad je u njegovom fokusu neka druga društvno relevantna, akutna, eksplozivna tema. S obzirom na to da, uprkos svim naporima ka demokratizaciji pozorišta (tamo gde ih uopšte ima), ono doživljava, a zbog opšte digitalizacije i s njom često povezane debilizacije, sudbinu opere, odnosno (p)ostaje umetnost za uže društvene krugove, njegov uticaj teško može da bude širokog zamaha i veliki, a ponajmanje neposredan, interventan. Ipak, pozorište može da bude veoma akustična govornica za postavljanje neprijatnih društvenih pitanja. Živa reč, i to ona koju izgovaraju često vrlo popularni glumci u direktnoj, kontroli nepodložnoj razmeni s gledaocima, jeste nešto što ima subverzivni potencijal…
Što se tiče pitanja kako u toj ekološkoj borbi u pozorištu prevazići pamfletski nivo, ono je isto kao i kod drugih vidova pozorišnog tematizovanja provokativnih društvenih tema. S jedne strane, zavisi od senzibiliteta, ukusa, znanja, umetničkih i političkih preferencija stvaralaca i, s druge strane, od potreba/zahteva konkretnog pozorišnog konkteksta – da li je, na primer, reč o pučkom teatru ili eksperimentalnom… Treba i biti obazriv s kvalifikacijom pamfletski jer ne smemo zaboraviti da se, recimo, beskompromisna političnost u radu Olivera Frljića, a u osudi nacionalizma, klerikalizma i fašizma, često (malograđanski) diskvalifikuje kao upravo – pamfletska.
Pozicija umetničkog direktora BITEF festivala podrazumeva mnogo putovanja po svim kontinentima. Kako se pozorište u svetu odnosi prema ekološkim problemima – naravno, i u kontekstu tema kojima se autori bave, ali i u samom poslovanju? Koji bi bili prvi koraci nakon ovogodišnjeg BITEF-a, da pozorišta u Srbiji deluju održivije, u skladu sa aktuelnom klimatskom krizom?
Posao umetničkog direktora jednog međunarodnog festivala je među najugroženijima u kontekstu pandemije i ekološke krize. Kao što ste rekli, on se zasniva na mnogobrojnim putovanjima i to prevashodno avionom, a ona su postala problematična i kontroverzna iz više razloga. Sa zatvaranjem granica, karantinom i sličnim antipandemijskim merama, međunarodni avionski saobraćaj je bio veoma otežan. S druge strane, postoji stav, koji nije, doduše, neupitan, da je avionski saobraćaj jedan od najvećih zagađivača životne sredine, ekološki teško održiv, te da ga zbog toga treba izbegavati, smanjivati njegov obim.
Upravo nas izbegavanje aviosaobraćaja vraća na Vaše pitanje odnosa pozorišta prema ekološkim izazovima. Naime, sve je više pozorišnih umetnika koji, zbog ekološke svesti, ne putuju avionom, te režiraju ili koreografišu predstave u od njih udaljenim sredinama putem interneta (francuski koreograf Žerom Bel, engleska rediteljka Keti Mičel…). Osim samog rada na predstvama, izbegavanje aviosaobraćaja otežava i njihovu međunarodnu distribuciju, odlaske na međunarodne festivale. Tako je počela da se razvija nova pozorišna forma koju sam ja nazvao predstave-franšize: umetnički i tehnički tim izradi detaljan, elaborisan plan, sinopsis predstave, a onda njega, u drugoj sredini, realizuju lokalni glumci, plesači ili perfomeri, i tako se izbegavaju putovanja.
Takođe, kada govorimo o ekološkim temama, javlja se i koncept ekodramaturgije, novi pristup dramskom tekstu u kome više ne bi bilo centralno ono što je oduvek bila suština drame i teatra – međuljudski sukobi – već bi se afirmisala perspektiva drugih oblika žive i nežive prirode. Recimo, Keti Mičel, jedna od vodećih ekoloških aktivistkinja u svetskom teatru, režirala je Višnjik Čehova iz perspektive samog – višnjika… Što se tiče Vašeg poslednjeg pitanja, ne osećam se lično kompetentnim za tu problematiku, ali ćemo o tome puno govoriti na ovom Bitefu, posebno na konferenciji o ekološkim problemima koju organizujemo u okviru festival, pa se nadam da ćemo imati i konkretne predloge.
I ovogodišnje izdanje BITEF-a će biti obogaćeno brojnim tradicionalnim pratećim programima, ali i trodnevnom konferencijom Sedimo na grani: solidarnost ili sunovrat, na koju bismo posebno skrenuli pažnju. Koja će pitanja biti postavljena u okviru ove konferencije? Zašto vam je ona važna i kakve zaključke očekujete?
Ova konferencija nam je važna zbog mnogo razloga. Festival kao što je Bitef za mene nikada nije bio samo smotra lepog (i novog) pozorišta, već visoko diskurzivna praksa, ona koja postavlja pitanja, ukazuje na probleme… Festivali su agora, mesto susreta, razmene, dijaloga, kreiranja (kritičke) javnosti.
Polazimo od izbora predstava u glavnom programu, a koji svake godine fokusira neki globalni, aktuelni i akutni društveni fenomen ili viziju budućeg sveta. Onda se glavni program, njegove tematske smernice, dodatno kontekstualizuje i problemski izoštrava kroz prateće debatne programe. Pošto je ove godine jedna od tematskih linija glavnog programa ekološka kriza, sasvim je logično da nam je ona i tema centralnog debatnog programa, ove konferencije. Ona će pokrenuti širok spektar pitanja, od filozofskog diskursa o apokalipsi, preko konkretnih ekoloških problema (globalno zagrevanje, klimatske promene, zagađenje…), ispitivanja koncepta ekološki održivih gradova, do pitanja odnosa teatarske produkcije i prirodnog okruženja.
Na njoj će učestvovati preko trideset učesnika, uživo ili online, iz celog sveta, Srbije, Hrvatske, Slovenije, Bosne i Hercegovine, Severne Makedonije, Švajcarske, Francuske, Italije, Belgije, Nemačke, Meksika, Sirije…, a pristup će, kao što se može da zaključi prema gore pobrojanim pitanjima, biti interdisciplinaran: ukrstićemo filozofsku, naučnu, teatarsku, aktivističku i političku vizuru.
U lokalnom, srpskom ili beogradskom kontekstu, uspećemo da pokrenemo dijalog o ekološkim problemima između vlasti i opozicije, a što znamo da ni akterima, koji su mnogo pozvaniji da pokreću društvene debate nego što je to jedan pozorišni festival, nije pošlo za rukom. Neke sesije, posebno radionice, trebalo bi da pruže konkretne modele za razvoj ekološki održivog pozorišta. Poslednje ali ne i najmanje značajno, konferencija organizujemo u saradnji s kolegama iz platforme Zajedničko, što je dokaz da na pitanjima od opšteg interesa mogu i treba da sarađuju velike institucije i nezavisne asocijacije iz sfere društvenog aktivizma.
Naslovna fotografija: Nenad Šugić (preuzeta sa sajta BITEF-a)
Fotografije: Danny Willems, Martin_Argyrog, Nada productions
