Pokušajte da zamislite… Zemlja je globalno podvrgnuta uništavanju, a mi smo u 1968. ili 1969. prisećala se kasnije Helen Mejer Harison svoje početne motivacije da započne rad na nekom održivom mikroekosistemu.
A šte je to Zemlja?, pitala se retorički, da bi sama dala odgovor da je to mesto na čemu sve raste, te da bi inicirala neki prirodni rast bez ikakvog početnog botaničkog znanja ili iskustva rada na nekoj farmi, počela je da sakuplja, po njenim rečima razna s…., lišće, otpatke i razne druge stvari i da ih lopatama nabacuje na gomilu, stvarajući svojevrsno bunjište. I to joj je uspelo. Napravila je kompost na kome su ona i Njutn počeli da gaje razne biljke.
Već u jednom od prvih radova u taj ambijent su planirali da uvedu i pravu živu svinju, ali to su uspeli tek pre desetak godina, u okviru grupne izložbe o ranim primerima lend arta u Muzeju savremene umetnosti u Los Anđelesu. Helen i Njutn su kontinuirano, od 1970. godine kada su počeli zajedno da rade, stvarali ekosisteme u otvorenom prostoru i u galerijama i muzejima i pružali podršku njihovom održanju, sarađujući sa biolozima, ekolozima, arhitektama i svim drugim stručnim licima čija ekspertiza je u tome mogla da pomogne. U tome ih je prekinula tek njena smrt 2018. godine, ali njihovi radovi se i dalje izlažu i tumače u teorijskoj i istorijskoj literaturi. Po mišljenju Linde Vajntraub, njihov rad se odvijao na dve skale – skali individualnih živih organizama i njihove okoline, kao i većih ekosistema, poput Bašta budućnosti, koje su bile njihov poslednji zajednički projekat.
Ovo je jedna od grafika kojom su Harisonovi predstavljali svoje radove iz ciklusa Lagune (1972-1985). Pored tih grafika, radili su i kolaže, autorsko izdanje knjige projekta, i 57 tabli rađenih za njihovu samostalnu izložbu u galeriji Kornel univerziteta 1985, da bi ih posle niza izložbi 1997. godine otkupio pariski Bobur, koji ih povremeno i sada izlaže. Pojedinačnih projekata u okviru tog ciklusa je bilo sedam, a realizovani su sledećim redom:
1. Laguna: Laguna u Upoveli
2. Laguna: Grant za istraživanja mora
3. Laguna: Kuća za krabe
4. Laguna: O mešanju, mapiranju i teritoriji
5. Laguna: Od Salton mora do Pacifika, od Salton mora do Zaliva
6. Laguna: O metafori i diskursu
7. Laguna: Prsten vatre i prsten vode
Projekti su realizovani na različitim lokacijama, uglavnom na Zapadnoj obali SAD, u saradnji sa naučnicima i naučnim institutima, akademskim programima i različitim fanderima, a niz ulančanih projekata započeo je kao neka vrsta prenosa znanja od uzgajivača kraba na Šri Lanci, koje je bilo potrebno uvesti u lokalni kontekst američke Zapadne obale.
Početak svakog pojedinačnog projekta činila je pesma, koja je narativizovala proces u koji su ulazili (ispisana je na levoj strani ilustracije) i topološki prikaz terena koji je ili trebalo da se tokom procesa savlada, ili terena sa koga su preuzimani semplovi na osnovu kojih su građeni minijaturni ekosistemi, nekada čak prenosni, namenjeni kućnoj upotrebi (kućnom gajenju kraba, u zadjnjem dvorištu) ili izlaganju u galerijama i muzejima.
Harisonovi su ciklus Laguna osmisli kao svojevrsni ep o poreklu i putovanju, i ugledali su se na Gilgameša, Odiseju, Eneidu, Mahabharatu, Ramajanu i mnoge druge. Scylla serrata, latinski naziv vrste krabe za čiji uzgoj su oni obrazovali mikro i makroambijente, odmah ih je uputio na epizodu iz Odiseje, da bi tokom celog trajanja ovog niza projekata fikcija i naučni podaci, praktična znanja i umetnička vizija bili u stalnom miksu.
Projekte za preživljavanje Harisonovi su radili u periodu od 1971. do 1973. U katalogu izložbe u Muzeju savremene umetnosti u Hjustonu, održane pod nazivom Izložba 10 (1972.), oni su opisali strukture tih svojih radova realizovanih u okviru navedenog ciklusa i to na sledeći način: strukture uzgajališnog dobra su primarne, struja je snaga, svetlo je energija, biljke su život, njihov rast je morfologija, svaka biljka je modul, a sve to zajedno čini živuću strukturu.
Počevši od pašnjaka za svinje, izlagali su u muzejskim, kao i galerijskim okvirima žive ambijente koji su se sastojali od povrća, voća i drugih biljaka i bazena u kojima su gajili ribe, školjke, račiće i druge forme života koje ljudi koriste u ishrani, da bi ih na kraju izlagačkog ciklusa ritualno, u vidu žrtvenog obreda, pretvorili u hranu iznesenu pred posetioca na zatvaranju. Mnogi su time bili zgroženi, posebno zastupnici prava životinja, ali Harisonovi su insistirali na tome da se prirodni ciklusi zasnivaju na lancima ishrane iz kojih ništa nije izuzeto. Preživaljavanje je po njima uvek uključivalo upravo taj lanac.
Ovo je prikaz postavka projekta Siera Nevada: Adaptacija, koji su u Galeriji Ronald Feldman u Njujorku postavili Helen Mejer Harison i Njutn Harison, a razvijli su je uz pomoć Centra za umetnost i okružje Umetničkog muzeja Nevade.
Postavkom se posetilac šeta po planinskim vrhovima i posmatra karte na kojima se prikazuju stanja vodotokova, kao i animacije na kojima se simulira njihovo menjanje u periodu od narednih pola veka, koliko je stanovnicima tog područja ostalo da žive onako kako su njihovi preci živeli. Ukoliko se ne reaguje adekvatno i potpuno sistemski, ekosistemi koji još uvek tamo deluju u nekim granicama održivosti prosto će za to vreme polako nestajati.
Sarađujući sa različitim istraživačkim insitucijama, posebno sa lokalnim Institutom za istraživanje pustinje u Renou, Nevada, Harisonovi su pokrenuli debatu o mogućim strategijama da se živi svet tog područja adaptira dovoljno da bi nestajanja naslaga snega na tim planinama, usled globalnog otopljavanja, moglo da se nadomesti nekim vodotokovima koji bi obezbedili preživaljavanje u okolnostima u kojima kiša mesecima ne pada.
Izložbu je pratila i konferencija koju je organizovao kustos Peter Selc, Projekat je započet u okviru ciklusa Viša sila, koji je pre toga tematizovao i Tibet, i Centralnu Evropu, i druge delove Sjedinjenih država. Da bi objasnili naziv tog ciklusa, Helen i Njutn Harison odredili su Višu silu kao pritisak globalnog otopljavanja na sve sisteme na planeti, koji deluju pod uticajem industrijskih procesa čiji negativni uticaj na okružje je više nego znatno pojačan u toku prošlog veka.
Centar koji su osnovali na Univerzitetu u Santa Kruzu po njihovom nacrtu ima za cilj da omogući da se mi kao vrsta adaptiramo na veoma drugačiji svet… što proizilazi iz teze da se ekološki zasnovani sistemi velikog opsega moraju iznaći da bi se prilagodili na otopljavanje i omogućili kolketivno preživljavanje u uslovima koji se stalno pogoršavaju.
U svom apokaliptičnom tonu, Harisonovi nastavljaju imenujući dve granice do kojih dolazimo: granica snabdevanja vodom za piće, granica otpornosti živog sveta od koga i mi zavisimo, spram sve većih temperatura. Apsurdno je da od toga što se naziva višom silom u pravnom rečniku, iz koga su taj izraz Harisonovi preuzeli, obično nema ne samo prirodne, već ni pravne zaštite, u smislu da se u ugovore gotovo redovno stavlja da se u slučaju više sile oni mogu smatrati ništavnim.
Kada pravni sistem zakaže, ostaju solidarnost i fleksibilnost u stvaranju kolektivnih tela koja mogu da ipak na neki način apsorbuju štete nanesene pojedincima i grupama, od poplava, zemljotresa i svega toga što se svrstava pod kategoriju više sile.
Tekst: Stevan Vuković, urednik Filmforuma SKC
Forografije: Eleanore Hopper,
