U poslednjih nekoliko godina bilo je više inicijativa u institucionalnom, ali i vaninstitucionalnom kontekstu, koje su težile ka spoju ekologije, umetnosti i kulture. Kako posmatrate formiranje tih praksi u lokalnom kontekstu? Koliki mogu biti njeni dometi bez ozbiljne i kontinuirane sistemske podrške?
Raduje me činjenica da ekološka misao sve više prodire u sve sfere misli i delovanja i to prosto mora da bude tako. Istovremeno mislim da može i mora više, dublje, dalje, brže. Mislim da su mnogi koji su iz oblasti kulture iskoračili ka ekologiji kao nužnosti, u tome našli i mnogo inspiracije i to je svakako dobra stvar. Istovremeno, mislim da nas često sprečava upravo to očekivanje „sistemske” podrške. Nisam naivan da mislim da se ozbiljna promena može desiti bez sistemske promene, ali očekivati da se „sistem” sam pokrene u pravcu koji mu oduzima moć, je takođe naivno. Pri tom, svi smo uronjeni u kolektivni osećaj nemoći spram velikog sistema. To mora da se odbaci. Dakle borba za ekologiju je uvek gerilska borba, borba protiv neosetljivih mega-struktura, ali i borba zajedno sa svima koji su svesni problema u kojem se nalazimo. Drugim rečima, sistem je tromi eho onoga što mi svi zajedno činimo.
Kakve su nam politike potrebne u polju zelene transformacije u oblasti kulture? U publikaciji Prilozi borbi za održivi grad pišete da umetnost i kultura imaju potencijal da doprinesu borbi za održive gradove, ali i daleko šire od toga, da mnoga dela ekološke umetnosti to dokazuju, te da muzeji, pozorišta i kulturni centri stvaraju prostore sretanja, saosećanja i kritike.
Mislim da je u oblasti umetnosti i kulture potrebno da se najpre desi prihvatanje da smo saučesnici u ovom mega zločinu. Svakodnevno čujem – mi umetnici nismo ti koji zagađuju, to su naftne korporacije i slično. Da, ali era fosilnih goriva je itekako promovisana kroz muziku, slikarstvo, filmove. Upravo je taj pokušaj da se umetnički sektor izmesti iz problema, ono što taj sektor deli sa svim najvećim zagađivačima, eksploatatorima i nasilnicima. Dakle, nedostaje nam osećaj urgentnosti i ozbiljnosti, a od njega nas često deli upravo potreba da umetnost bude „slobodna”. Ne može i ne treba da bude oslobođena potrebe da doprinese izgradnji drugačijeg društva budućnosti, na isti način na koji je doprinosila glorifikaciji automobila, aviona, mega-gradova, travnjaka, brze hrane. Pogledajte samo na najosnovnijem materijalnom nivou kako izgledaju naše galerije, muzeji, pozorišta i koncertne dvorane. Izolovane, antropocentrične, high-tech i energetski neefikasne – one su na žalost savršena metafora naše cele zapadne civilizacije, izolovane, tehnofilne, antropocentrične i zavisne od fosilnih goriva. U tom smislu, recimo svaka izložba ili predstava koja se bavi ekologijom u takvim prostorima i zbog koje su umetnici, umetnički radovi, publika leteli avionima i vozili kola i koja potroši ogromne količine struje da bi bila topla, svetla i estetski prihvatljiva, je etički neprihvatljiva – ona je kontradikcija i laž.
Naposletku, šta vidite kao primarni zadatak kulturnih radnika sa jedne i umetnika sa druge strane kada govorimo o upravo o zelenoj transformaciji?
Na tragu poslednjeg odgovora, mislim da je primarni zadatak svih kulturnjaka da najpre prepoznaju tu kulturu presecanja i izolacije i da doprinose stvaranju novih naina postojanja koji će biti mnogo više prožeti, zajednički, uključivi, osetljivi na sve druge oblike života. Da li je to moguće? Apsolutno! Ako je bilo moguće sagraditi hiljade kulturnih institucija i kreirati mnoštvo estetskih obrazaca i imaginarijuma koji nas odstranjuju od okruženja, moguće je i vratiti nas onome što se perverzno zove okruženje, a zapravo je život. Rečima Mike Antića, „da vežu svet za svet gdegod se kida i raspada” – a to je na sve strane.
