Ekologija je način razmišljanja, odnos prema stvarnosti – od detalja do najšire slike, kaže Mina Ćirić, koja je u nagrađenom delu publiku podsetila na to da publika nije samo odnos prema prirodi, već i prema sebi i svima koji nas okružuju.
Igram „Ekologiju odnosa” da bismo se setili da je odnos prema osobi kao prema đubretu – važna ekološka tema. Reč je o koreografskoj minijaturi koju je trebalo da igra Dvoje, pa sam Ja zatrovala Dvoje, pa je nastao solo sa koleginicom, koju sam umotala u najlon za krečenje i iskoristila kao scenografiju. Igram solo da bih očistila odnos prema sebi, da ne bih zatrovala ni jedno naredno Dvoje, ističe Ćirić.
Samu sintagmu bi trebalo tumačiti u pravcu razvijanja svesti ka tome da ekologija nije tuđa i daleka tema kojom se bavi šaka ljudi koji mnogo vole da skupljaju konzerve.
Odnos prema prijatelju je isto ekologija. A odnos prema sebi je nešto što zaista treba da se reši, mnogo pre tog skupljanja konzervi. Onog trenutka kad osvestimo da treba da očistimo najbliže i najsvakodnevnije odnose i postupke, shvatićemo da po istom principu možemo da pokrenemo i neka velika čišćenja.
Mina Ćirić svoju umetnost određuje kao angažovanu, iako nema nameru da publiku uči nečemu novom ili ukazuje na greške koje se ponavljaju.
Polazim od toga, odnosno, verujem u to da sve već umemo, ali treba da hoćemo. Taj gledalac je već došao u pozorište, znači da nešto već hoće, a moja je odgovornost, kao umetnika, da ga probudim i pokrenem. Da, baš umetnost tome služi, nikakva kampanja ili panel-diskusija, zato što govori jezikom zatrpanih emocija i zaboravljenih mogućnosti. Opet – treba i jedno i drugo i sve, ali verujem da smo trenutno u fazi kada je umetnost pravi alat. Najviše verujem u ples, odnosno pokret, jer – reči smo se naslušali.
Pandemija virusa korona je dovela do toga da izvođači na sceni osećaju snažniji kontakt sa publikom. Pristuna je želja za učešćem, podrškom, razmenom, koju treba iskoristiti. Mina Ćirić je, u tom kontekstu, govorila i o važnosti priznanja Aleksandar Izrailovski.
Ove godine su na programu Festivala koreografskih minijatura bila dela za koja se videlo da su nastala iz iskustva izolacije. Skoro sva su imala atmosferu horora. Osećala se namera da prodrmaju, kao i moć da kolektivnoj zabrinutosti za čovečanstvo daju oblik jasnog plesnog izraza. Drago mi je što sam bila deo takvog programa. Imponuje mi ovo priznanje, jer se dodeljuje za inventivnost umetničkog izraza, te mi mnogo znači kao koreografu. To je potvrda da sam uspela da prenesem ideju i emociju „Ekologije odnosa”.
Suštinsku ideju dela Ekologija odnosa, Mina Ćirić je shvatila tek tokom izvođenja.
Koleginica/scenografija umotana u najlon za krečenje se zove Tanja Ivanov. Ona leži sve vreme u tom najlonu dok ja plešem priču o svom izgubljenom odnosu koji sam zatrovala, i sad sam, eto, solo, i padam i ustajem i padam, jer ovaj ples je trebalo da bude duo.
U poslednjem minutu minijature, Tanja se pokrene: pokušava da uspostavi kontakt sa mnom krećući se lagano, grčeći se i trzajući. Dok sam sedela na sceni, znala sam, naravno, kako se koreografija završava: Tanja napokon uspeva da pruži ruku ka meni, a sekund pre nego što me dodakne – mrak. Sve sam znala, probale smo, ali opet me je dirnulo. Priča „Ekologije odnosa” stala je u taj trenutak, u energiju Tanjine grčevite težnje za kontaktom. Priča o zatrovanom odnosu dobila je razrešenje. Setila sam se kako sam zvala Tanju, svega nekoliko dana pred igranje, posle previše sati samoće u plesnoj sali, a ona je samo vedro pitala „kad mogu da probam svoj kostim”, misleći na najlon, jelte. Jednostavno je razumela i htela.
Nikad ništa nije solo. A to je važna ekološka poruka.
Fotografije: Stanko Đalić
