Hans Hake je 1972. godine u Muzeju Haus der Lange u Krefeldu otvorio izložbu pod nazivom Demonstracije fizičkog sveta: biološki i društveni sistemi koja se danas smatra jednom od presudnih izložbi za razvijanje ekokritičke svesti. To je bilo ostvarenje ideja koje je najavio njegov Neimenovani manifest iz 1965. godine, objavljen u katalogu njegove izložbe u galeriji Šmela u Diseldorfu. U njemu je, između ostalog, pisalo:
Načiniti nešto što iskušava okoliš, reaguje na njega, menja se, nije stabilno
… načiniti nešto neodređeno, što stalno izgleda drugačije i ima oblik koji se ne može precizno predvideti.
…načiniti nešto što ne može da ostvari svoje dejstvo bez pomoći okoliša.
…načiniti nešto što reaguje na svetlosne i temperaturne promene, podložno je dejstvu vazdušnih strujanja i zavisi, u svom funkcionisanju, od sile gravitacije.
…načiniti nešto čime posmatrač barata, čime se igra i animira ga stoga.
…načiniti nešto što živi u vremenu i čini da posmatrač iskusi vreme.
…artikulisati nešto Prirodno.
Rad pod nazivom Pogon za pročišćenje vode iz Rajne, koji je tada izložen u Krefeldu, Hakea je odveo dalje ka preispitivanju odnosa fizičkih, bioloških i društvenih sistema, a mnoge druge umetnike podstakao je na eksperimentisanje sa različitim formama biološkog života u galerijskim okolnostima. Ta tradicija biće osvetljena kroz niz primera koji uključuju i radove mlađih umetnika poput Tua Grinforta, Pepa Vidala, Simona Startlinga.
Hake je kasnih šezdestih godina prošlog veka intenzivno eksperimentisao sa različitim medijima, postupcima i procesima, koji su ukazivali na ljudski odnos prema ostalom živom svetu i probleme zagađenja. Tako su nastali i radovi Živi leteći sistem i Spomenik zagađenju plaže.
Ipak, Pogon za pročišćenje vode iz Rajne kao galerijska postavka se najviše nadovezuje na njegovu Kondenzacionu kocku, koju je osmislio još 1963, a izlagao po muzejima i galerijama od 1965. godine, pa na dalje.
Vizualna pojavnost tog rada menja se u zavisnosti od temperature u prostoriji i pod reflektorom koji kocku osvetljava. Hake je povodom cikličnih procesa koji animiraju ovaj rad izjavio da ga te promene čine poredivim sa živim organizmom koji reaguje na okoliš na fleksibilan način, koji je ograničen samo statističkim granicama. Zajednička crta ta dva rada je da oni ne prikazuju neki proces koji se odvijao negde napolju, izvan prostora izlaganja, već upravo u njemu inciraju proces koji teče tokom celog trajanja izložbe i to na sasvim aleatoran način. Hake je prosto zapazio da su slikari i skulptori koji su stvarali statične radovi bili jako uznemireni mogućnošću da njihov rad bude izmenjen pod uticajem vremena i uslova okoliša i trudili su se da to spreče, dok su posmatrači želeli da vide rad baš takav kakav je bio neposredno nakon što ga je umetnik stvorio. On je u svojim radovima primenio sasvim suprotan princip – stalna promena i interakcija.
Lusi Lipard je u svojoj knjizi Šest godina: Dematerijalizacija umetničkog predmeta (1966 -1972) Hakeove radove poput Kondenzacijske kocke tumačila u ključu pomeranja umetničke prakse od proizvodnje predmeta i prostornih postavki ka iniciranju procesa. To je podupirala njegovom izjavom iz januara 1968. godine, koja glasi: skulptura koja fizički reaguje na svoj okoliš ne može više biti smatrana za objekat, jer dijapazon spoljašnjih faktora koji utiče na nju, kao i njen radijus delovanja dosežu izvan prostora koji zauzima, te stoga sa okolišem tvori odnos koji se može razumeti kao sistem međuzavisnih procesa. Po Hakeu, taj sistem nije zamišljen, ili imaginaran, već realan.
Džek Barnam, teoretičar sistema, istoričar umetnosti i likovni kritičar, s kojim je Hake u to vreme sarađivao, njegovu ulogu kao umetnika je opisivao kao poziv umetnika zahteva njegovo mešanje u praktično sve, jer umetnik nije izolovan sistem, te da bi preživao, on mora svesno da vrši interakciju sa svetom oko sebe.
Linda Vajntraub je Kondenzacijsku kocku opisala kao primer prirodnog sistema u kome neživa materija iskazuje atribute živih entiteta i povezala je taj rad ne samo sa dematerijalizacijom umetnosti i sa kritikom minimalizma, već i sa svim njegovim drugim radovima franjevskog tripa (Franjo Asiški je zaštitinik okoliša i životinja, po čijem datumu smrti se 4.oktobar još od 1931. godine obeležava kao Svetski dan zaštite životinja; Hake je svoje radove sa živim mravima, galebovima, kokoškama i kornjačama nazvao franjevskim). Njegove kasnije političke radove i radove u domenu institucionalne kritike, ova autorka je tumačila samo kao dalji pomak od prirodnih do sistema koje je čovek stvorio. Tu, po Vajntraub, spadaju Hakeovi radovi kojima se pokazuje hipokrizija i indiskrecija u bankovnom sistemu (na primeru Dojče Bank), proizvodnji i prometu robe (Filip Moris, Mobil Oil, Mercedes-Benz), te i prometa nekretnina koji je uvezan sa sistemom umetnosti (muzej Gugenhajm).
Benjamin Buhloh je Hakeov rad podelio na dve faze, i suprotstavio zrele, to jest političke radove onim ranijim, koji su naglašavali fiziološke, fizičke i biološke procese i često su koristili tehnologiju da ih održava u toku. On je čak značaj procesualno orjentisanih Hakeovih radova sasvim odbacivao, tvrdeći da su one nastali neki paranaučni eksperimenti nastali fetišizacijom pozitivističkog scientizma.
Međutim, pažljivim čitanjem Hakeovih izjava i kontekstualizacijom njegovih radova u institucionalnom okviru muzeja i sistema umetnosti, može se izvesti i potpuno drugačiji zaključak i tvrditi teza o kontinuitetu i preklapanju njegovih pristupa, kao i postupaka. Njegov rad Pogon za pročišćenje vode iz Rajne po formi je paranaučni eksperiment, ali je nastao u isto vreme kada i njegovi nejeksplicitniji politički radovi, a tendenciozno je inicirao i latentni spor sa upravom institucije u kojoj je realizovan.
Hake je doveo u nezgodan položaj gradsku instituciju kulture, čiji je osnivač i finansijer bila ista ona gradska vlast koja nije ništa sistemski radila na kontroli zagađivanja reke iz koje je ceo grad pio vodu. Razlika spram radova koje je Hake radio u budućnosti, tj. spram rada koji je realizovan u Muzeju moderne umetnosti (MOMA) i radovima čija je realizacija onemogućena u Gugenhajmu, je što u Krefeldu niko nije bio imenovan kao odgovoran za zanemarivanje zagađenja. Stanje stvari je tek predstavljeno, te je sve prošlo u relativnom miru, ali ne bez trzavica, jer je Hakeov rad pokazao kako je jednostavno priručnim sredstvima uraditi nešto što te gradske vlasti nisu nikako uspevale sa tehnologijom i budžetima na koje su mogle da računaju.
Džek Barnam je, sve što je u tom periodu Hake radio, svrstao pod istu kategoriju – kao rad sa otvorenim sistemima. Tok i recepcija konkretnog procesa su varirali od konteksta do konteksta, te i institucionalne reakcije koje su sledile.
Tekst: Stevan Vuković, urednik Filmforuma SKC
