Ukusi publike razlikovaće se čak i u okviru istog žanra, međutim činjenica je da nastrašnije priče imaju određeno uporište u stvarnosti. Eko-horor kao podžanr pruža plodan izvor strepnje jer u fokus stavlja životnu sredinu i surovi odgovor prirode na ljudsko zlostavljanje. Atraktivne teme razvijaju se brzo, paralelno sa društveno-ekološkom svešću, pa je Hičkokova obrada razularenih Ptica (1963) svega 50 godina udaljena od Bong Džun-hovog Ledolomca (2013) i opšte apokalipse nastale ljudskim delovanjem. Frankenštajn (1931) i King Kong (1933) spadaju među prve filmove koji preispituju strah od monstruozne prirode okrenute protiv čoveka i upozoravaju na opasnosti ljudskog petljanja. Faktor svakodnevne strepnje utvrđuje Dafne du Morije u kratkoj priči Ptice, osnovici Hičkokovog istoimenog filma i jednim od najuspešnijih naslova koji se bave hororom prirode.
1970. godine obeležen je prvi Dan Zemlje, globalni praznik posvećen očuvanju životne sredine. Povećana svest o šteti nastaloj ljudskim dejstvom odražava se i na svest filmskih autora, pa 70-ih i 80-ih godina 20. veka veliki broj filmova obrađuje krvoločnu anarhiju raznovrsnih životinja, mahom započetu ljudskom intervencijom ili vanzemaljskim silama (Pirana, Zečevi, Aligator..). Mada centralno pripada naučnoj fantastici, vredi pomenuti Kronenbergovu Muvu (1986) i prikaz naučnika koji sam sebe pretvara u abominaciju prirode. Metafora ekološkog horora u ovom ostvarenju izuzetno je snažna, međutim jedno ostvarenje stvara kultni spoj racionalnog i iracionalnog straha sa upozorenjem na posledice čovekove eksploatacije. Ajkula (1975) u režiji Stivena Spilberga za inspiraciju uzima seriju stvarnih napada ajkula na obali Nju Džerzija 1916. godine i ostavlja trajni pečat, kako u istoriji filma tako i načinu na koji publika doživljava ove životinje.
Težnja približavanju horora realnosti dostiže vrhunac u savremenom filmu, zbog čega se javlja veliki broj banalnih naslova ili karikiranosti koja prelazi čak i granice kempa. Moći savremene tehnologije trebalo bi da budu dobar prijatelj eko-horora, međutim poznati reditelj M. Najt Šjamalan pokazao je da to ne mora da znači kroz niz loše prihvaćenih ostvarenja (Gospa iz vode, Pretnja, After Earth). Od savremenih autora koji su, pak, postigli zapažene uspehe u mejnstrim vodama sa ovim podžanrom ističu se Aleks Garland (2018) sa filmom Uništenje i Bong Džun-ho sa ostvarenjem Ledolomac (2013). Oba filma predstavljaju adaptaciju romana i polaze od prirodne katastrofe, međutim Uništenje prati pokušaj razumevanja i reparacije iščašene prirode, dok Ledolomac u poznatom Bong Džun-hovom maniru ispituje društveni milje u postapokaliptičnom, desetkovanom društvu.
Strava je subjektivna, međutim strepnja od nepoznatog i neuhvatljivog je univerzalna, kao i težnja da se pripitomi sve što dospeva izvan ljudske kontrole. Zanimljiv je višegeneracijski utisak koji ostavlja horor, naročito inspirisan “stvarnim događajima”. Od napada koji su inspirisali Spilbergovu Ajkulu prošlo je više od 100 godina, međutim ideja nevidljve opasnosti koja vreba iz vodenih dubina i dalje pliva u kolektivnoj svesti publike. Hičkok i Du Morije obogaćuju scenario i kratku priču detaljima različitih, istinitih naleta podivljalih ptica na ljude, dok filmovi katastrofe i apokalipse pak pokreću dobro poznata pitanja o čovekovoj odgovornosti prema u uništenju planete i svega što na njoj obitava. Zaključak da je čovek u korenu većine problema sa životnom sredinom ostaje, i mada su eko-horori pomogli u širenju svesti, upitno je koliko je ta svest pozitivna: Činjenica da je Ajkula zaslužna za obnovu trenda lova na ajkule Americi 70-ih i 80-ih godina pokazuje da prosečan čovek (ili Amerikanac) ne čita između redova, već se automatski hvata za harpun ili pištolj na pomen pretnje.
Čak i kada se ispune svi parametri kvalitetnog horora, mnogi će zaključiti da je stvarnost već iznedrila najstrašnije moguće priče. Horor žanr u Srbiji i regionu naročito je slabo kotiran, što podržava teoriju o teškom stvaranju realne poveznice: Postoji šansa da golubovi i zečevi krenu da masovno kolju po Srbiji, ali ajkule i pirane teško. Opšta apokalipsa je moguć scenario, međutim veličina same premise stvara distancu od svakodnevne strepnje. Realistično-uverljivi eko horor scenario bi mogao da obrađuje višeslojnu korupciju i poteru za kapitalom koja ne mari za cenu ljudskog života, pa makar to podrazumevalo izlaganje dece kancerogenoj vodi, ili pak otvaranje supermoderne zgrade koja zbog sistemskog potkradanja i nepotizma ispada loše realizovana, smrtonosna klopka. Ovo su, naravno, samo zapleti poznatih filmskih naslova Erin Brokovič (2000) i Pakleni toranj (1974), koji žanrovski nisu horori već biopik i film katastrofe, a po završetku pružaju utehu kako je istina izašla na videlo, dok je nepravda ispravljena (ne računajući, naravno, žrtve koje su već stradale). Uprkos svim sličnostima, zakoni filma i stvarnosti se nikada neće sasvim poklopiti, stoga samo vreme može da pokaže kako će se društvene okolnosti i kolektivna svest razvijati, a paralelno sa njim i sudbina eko-horora u svim svojim formama.
Stavovi i mišljenja izneti u ovom tekstu su lični stavovi autora i ne odražavaju nužno stavove platforme Green Art Incubator. GAI zadržava pravo na raznolikost mišljenja i otvoren dijalog o ekološkim i umetničkim pitanjima.
