Prošle godine ste, sa Dušanom Šaponjom, učestvovali na izložbi Efekat pregleda u Muzeju savremene umetnosti u Beogradu. Kakvo je za vas bilo to iskustvo, kakav je efekat te izložbe posle nekoliko meseci, i kako posmatrate ovo ubrzano buđenje ekološke svesti – kako u slučaju kulturnih institucija i manifestacija, tako i kod umetnika, novinara, javnih i uticajnih ličnosti koje su svoj glas dale borbi za zdravije okruženje?
Stvarati video rad za tu izložbu je bilo veoma interesantno iskustvo. I pre desetak godina smo na poziv Zorana Erića predstavili jedan video rad u MSUB, to je bio početak saradnje, a onda se ona nastavila učešćem u Efektu pregleda. Razgovarajući sa Zoranom, a u vezi sa tim šta bi taj rad mogao da bude, složili smo se da bi bilo dobro dati presek događanja u Srbiji koja se tiču ekologije, a kojima smo se mi inače bavili kroz različite epizode Marka Žvake. U tom video radu, dakle, govorimo o Boru, Smederevu, Beogradu, Savskom nasipu, Bara Revi… Pokušali smo da kroz pedeset minuta na najcelovitiji mogući način prikažemo dešavanja u ovoj zemlji u poslednjih par godina, koja su povezana sa ekologijom i životnom sredinom.
Efekat izložbe… Izložba je bila veoma zanimljiva, jer smo na njoj bili u prilici da vidimo više desetina radova umetnika iz celog sveta. Ko je bio – verujem da je uživao. Sad je tu pitanje – da li je efekat samo te izložbe ili buđenje ekološke svesti u svim porama društva. To je na kraju rezultiralo velikim protestima, odnosno, blokadama, koje su dovele do toga da se izađe u susret zahtevima protestanata.
Trenutna vlast bi trebalo da, ako živimo u demokratskom društvu, sprovodi volju naroda, svih građana – kako onih koji su za nju glasali, tako i onih koji nisu. Mislim da su oni prilično orijentisani ka pljačkanju društva i to uspešno rade koristeći sva javna sredstva. Mi, građani, punimo kasu ove države, finansiramo sve što se u njoj gradi – od puteva, do fabrika koje se dižu i subvencija… Strani investitori koji otvaraju ovde fabrike dobijaju neverovatne subvencije od naše države u vidu dvogodišnjih ili trogodišnjih plata za sve zaposlene. Često se desi da posle tog perioda, inostrane fabrike odu iz Srbije.
Država šta radi to što radi – zloupotrebljava javne fondove, kao i pristupne fondove Evropskoj uniji, koje mi kao država koristimo. Sada su shvatili da je divna stvar prodati rudno bogatstvo. Kod nas je užasno mala rudna renta koja ostaje državi, ne znam da li dostiže 2,5 ili 3,5 %. Važno je pomenuti i da država Srbija ima pet rudnih ili rudarskih inspektora.
Kad odete u Bor, vidite šta se tamo zapravo dešava – količina arsena u vazduhu je stotinu puta veća od dozvoljene i broj obolelih od karcinoma je nekoliko desetina puta veći, što su sve javni podaci iz BATUT-a. Onda imate našeg predsednika koji izađe na televiziju i pokazuje grafikone koji ukazuju na to da je životna sredina u Boru bolja nego što je bila.
Mi smo na jednoj pumpi sreli vozača kamiona koji nam je objasnio da putuje ka Boru, a da odande nosi rudu za Beograd, pa ona dalje ide nekim kamionom do Bara, a odatle za Kinu gde se prerađuje naša ruda. Mi uopšte nemamo predstavu, kao država, koliko zlata ili bakra ima u toj rudi koja je iskopana. To je novi nivo ludila. Ljudi iz Bora kažu da ne znaju koliko hiljada Kineza rade u njihovom gradu. To su sve priče rekla kazala, odete tamo da snimate i svašta saznate. Prijatelj čoveka sa kojim smo pričali radi krevete za njihove mobilne kuće, odnosno, one kontejnere u kojima žive, pa smo čuli da ih je napravio već pet hiljada. Ne postoje zvanični podaci, ugovori su tajni. Opet, što saznajemo iz Bora – leti nema lubenica, sve ih kupe braća Kinezi. Nemamo ništa protiv njih, ali hajde da vidimo gde to sve ide i kuda odlazi u prostornom planu za taj okrug. Postoji podatak i da će oko 40% manje stanovništva biti u njemu 2035. godine u odnosu na danas.
Ovo je samo deo priče o Boru. O Rio Tintu ne moram da se ponavljam, podaci o toj kompaniji su toliko puta izneti u javnost. Sve to se dešava i nastaviće da se dešava. Na Homolju se otvara novi rudnik zlata koji će koristiti cijanid tokom prerade. Jasno se vidi da one koji donose odluke zabole za zdravlje i zaštitu naših ljudi. Argument predsednika je da je prosečna plata u Boru devedeset hiljada dinara, što odgovara istini. To je odlična plata za posao u unutrašnjosti. Tih devedeset hiljada više vrede u Boru nego u Beogradu. Ali, to je tužna činjenica – ubijamo vas, ali vas dobro plaćamo. Mislim da su beskrupulozni, jer su sve institucije u njihovim rukama. Nema odgovornosti. Odgovaraju samo politički protivnici.
Kada ste u emisiji Marka Žvaka počeli da se bavite ekološkim temama? Šta su vaši prioriteti kada je reč o odabiru tema i kakve su bile reakcije gledalaca?
Počeli smo pre par godina intenzivnije. Krenulo je od problema koje imaju stanovnici Beograda u novim naseljima, kao što je Stepa Stepanović. Tamo su ljudima obećali kulturni centar i dom zdravlja, a umesto toga krenuli da grade crkvu. Njima fale obdaništa i škola, popunjeni su maksimalno kapaciteti, ali država je pokazala da nema sluha za elementarne potrebe građana, kao što su zdravstvo i obrazovanje. To se prelilo na sve ostale ekološke probleme – mini hidroelektrane, Odbranimo reke stare planine…
Dosta nam ljudi pišu, recimo, mesecima nas pozivaju iz Bačke Palanke da dođemo i da tamo snimamo, jer seku neku šumu. Sad smo bili u Vrnjačkoj Banji, isto se seče šuma iznad grada. Sve to institucije rade, jer se prodaje za dobre pare. Nikako da stignemo u Bačku Palanku. Intiutivno biramo prioritete. Reakcije su dobre. Mi se u Marka Žvaki ne bavimo samo aktivizmom i ekologijom, već i drugim stvarima – pratimo ljude sa margine, tematizujemo brojne fenomene, pratimo i –ijade, te fenomenalne festivale raznih kulinarskih đakonija u manjim mestima u Srbiji. Malo se prave slike onoga što se dešava po Srbiji, pogotovo na javnim frekvencijama.
Svedoci smo toga da su se tokom prethodne, 2021. godine, desili brojni pomaci kada je reč o samoorganizovanju lokalnih ekoloških inicijativa, masovnim protestima protiv dolaska kompanije Rio Tinto u Srbiju, borbi za čistu vodu i vazduh… Šta očekujete, a čemu se nadate u ovoj 2022. kada je reč o konkretnim promenama koje su nam neophodne?
Očekujem više uzbunjivača iz samog sistema, koji će dići glas i ukazati na nepravilnosti u radu kompanija u kojima su zaposleni, poput gospodina Dragoslava Ljubičića iz TENT-a, koji je gostovao u Utisku nedelje. Šta hoću da kažem? U Beočinu imamo cementaru, a znamo da su cementare veliki zagađivači životne sredine, pogotovo kada kao izvor energije koriste paljenje starih guma. Takođe znamo da u Beočinu, kada je visoka emisija gasove iz cementare, na lokalnoj stanici za merenje zagađenosti vazduha – dođe čovek, stavi kesu oko tog senzora i zalepi je selotejpom, a posle je skine. Moraju ljudi da ukazuju na to i da takve primere prijavljuju sistemu, bez obzira na to što je sistem toliko korumpiran.
Moramo verovati u sistem. Nije izlaz samo izaći na ulicu. Moramo da se izborimo da, kada posle ove administracije dođe neka druga, se na prvom mestu uspostavi sistem nezavisnih institucija u kome će svaki pokušaj korupcije biti sankcionisan. To je put do društva u kom će se poštovati zakoni, do društva u kom će interes građana biti na prvom mestu. To je društvo u kom želim da živim i kome se nadam jednoga dana. Verujem da će do toga doći uskoro, kada neka druga opcija preuzme vlast.
Foto: Privatna arhiva
