Srećko Horvat u knjizi Posle apokalipse piše o solastalgiji, vidu anticipativne nostalgije koji doživljavaju ljudi snažno saosećajući ideju da je zemlja njihov dom, te kojima je svedočenje razaranju zemlje uznemirujuće i porazno. U svom romanu Yugoslav se, iz intimnog i specifičnog ugla, baviš fenomenom jedne zemlje koje više nema. A sa koje tačke posmatraš sve promene, ali i nestanke koje se tiču zemlje, prirode i celokupnih ekosistema? Osećaš li zabrinutost ili melanholiju?
Dok ovo pišem počinje da pada sneg i to u meni budi iskonsku radost, jer osim što je lepo i idilično, čisti zemlju i vazduh, dolazi kada mu je u našim krajevima vreme i barem na kratko stvara utisak da je sve u redu. A nije, jer čak i kad središ i obrišeš svoju kuću, izvan nje je đubre, opasne hemikalije, zagađenje. I čisteći kuću, ti samo premeštaš đubre sa jednog na drugo mesto. Cela istorija čovečanstva je pomeranje đubreta sa jedne na drugu stranu. Kad god bacim đubre u kome su konzerve od tunjevine, vata natopljena acetonom i pocepana kesa sa pijace, ja sam zapravo napravila nekakvo novo đubre i doprinela njegovom nagomilavanju. Osim ako to nije ogrizak jabuke koji bacim u dvorište, u travu. Prvo napraviš kompot, pa kompost.
Vrti mi se u glavi kad pomislim na oblake prašine oko rudnika ili na deponije odeće veličine grada negde u Južnoj Americi, na belu tehniku koja plovi našim rekama, čak sam u jednom trenutku pomislila kako bih se možda radije vratila u malo neudobniji period zemljoradnje i razmene dobara, bez industrije, jer ako je to cena koju treba da platimo za zdravlje i očuvanje prirode, bila bih spremna da je platim. Možda sam licemer, i zapravo bih teško izdržala u takvom svetu naviknuta na sve ono što su produkti te industrije. Ali bih bila za to da probamo, pa da vidimo koliko je teško.
Kada gledam globus koji imam često pred sobom, kad vidim koliko je veliko morsko prostranstvo, u odnosu na Evropu, na primer, ili zemlje prekrivene šumama, pomislim kako nije lako da to tek tako zagadimo, ali smo kao čovečanstvo pokazali jedan vrlo nedomaćinski odnos. Dominantno osećanje mi je to da mi je žao, žao mi je što nešto toliko zadivljujuće kao što je planeta mora da bude tako devastirano. A onda mi je žao i kada planeta uzvrati cunamijem, tajfunom i kada stradaju oni koji možda nisu direktno krivi, ali su deo te celine čovečanstva koja se nije dobro pokazalo. Ali život se regeneriše, priroda se regeneriše, ne za sve ljude i za sve vrste, ali čovek i priroda se nadmeću, pa ko pretekne. Ponekad imam viziju, a to je možda dobra ideja za priču ili za scenario, da ćemo svi jednog dana pohitati na planine, da se spasimo od civilizacije, da ćemo se svi jednog dana popeti natrag na Prokletije, Stare Planine, Himalaje, sa kojih smo sišli.
S ozbirom na to da pratiš filmsku umetnost kao novinarka na Radio Beogradu 2, kakva misliš da je moć filma kada je reč o progovaranju o ovako važnim temama? Može li umetnost proizvesti snažniji uticaj ili makar biti polazišna tačka za otvaranje dijaloga?
Volim da govorim na ovu temu, jer su dokumentarni filmovi koji su me poslednjih godina najviše zanimali upravo oni o prirodi i arhitekturi i njihovoj vezi. Često i sanjam zgrade u nekakvoj divljoj prirodi, ne znam šta to znači, ali stalno tumačim. Arhitektura jeste nekakva intervencija nad prirodom, osim ako je ne napravi priroda sama, kao nekakve katakombe ili pećine, koje mogu biti shvaćene kao neka predivna stilizovana arhitektura. Takva je ona pećina u Almodovarovom filmu Bol i slava, prostor u kome bih živela, i pored izvesne klaustrofobije. Eto, ponovo se na neki način vraćam, barem u mislima onde odakle smo svi došli – u pećine i planine.
Opčinili su me filmovi o koje sam gledala pre desetak godina na festivalu REZ, na kome je gost bio Hajnc Emigholc, njegov film o Pjer Luiđi Nerviju, a posebno film Gof u pustinji, o arhitekti Brusu Gofu, koji je svoje neobične kuće smeštao na udaljena, sakrivena, zagonetna mesta u Americi. Te kuće su nešto sakriveno što se kao iznenađenje pojavljuje pred našim očima, šok u predelu. Zato mi je bio uzbudljiv na isti način kao serija Betonski spavači ili domaći film Znaci života Marka Nikolića. Devastirana i napuštena zdanja, hoteli, hangari i hale, operske dvorane, sve ono što je nekad živelo i služilo, bilo prelepo i grandiozno – to je tema koja me interesuje, a nisam jedina, jer je mnogo ljudi koji se na svojim profilima, u filmovima i emisijama bave ovom temom. Takav je i Nikolaus Gejrhalter, koji je u filmu Homo sapiens prikazao napuštene ostrvo Hašima, spomenik Buzludža u Bugarskoj, vilu Epesuen u Argentini. Tu mi padaju na pamet i naši napušteni hoteli u pomenutom filmu Znaci života, ali i naši predivni napušteni dvorci, pogotovo onoliko slikan Špicerov dvorac u Beočinu. Pomenula sam više filmova o arhitekturi, nego o prirodi, ali to je sve povezano.
Koja bi bila tvoja preporuka filma, knjige ili predstave koji dolaze iz domena ekologije, a koji su na tebe ostavili poseban utisak?
Uvek se stresem kad gledam Hičkokovu Vrtoglavicu, pa dođem do one scene kada Skoti pokazuje Medlin godove drveta i govori o protoku vremena. Šuma iz tog filma mi je nestvarna, kao i one koje sam zamišljala kad sam bila mala i kad sam slušala bajke. Isti osećaj mi se javi kad vidim Magritovu sliku Prazan potpis. To je ta mitska zagonetna šuma iz moje mašte. Priče iz Alhambre Irvinga Vašingtona ne bi bile to što su bez sprege mavarske arhitekture i andaluzijske prirode. Bila sam tamo i uverila sam se u to.
Ipak, ako govorimo o pisanoj reči, moja preporuka je uvek da se vratite Pelagićevim knjigama, u kojima je tako pažljivo pisao o botanici. Pravo uživanje, kao i knjiga Tajni život drveća Petera Volebena, o tome kako drveće međusobno komunicira. Drvo je svedok vremena, to osećam svaki put kad se u Grčkoj ili u Baru nađem pored neke stare masline. I zato me srce boli što je posečen Stari hrast, star više od 600 godina. To je paradigma našeg odnosa prema prirodi i baštini.
Kakva može biti uloga sektora kulture u borbi protiv klimatskih promena?
Sektoru kulture čak više ni ne treba podstrek da se bavi ovim temama. Oni se odavno njima i bave, od umetnika do novinara u kulturi. I mislim da niko od njih ne radi zato što je to postao nekakav trend ili talas, već obratno. Nedavno sam gledala film Pazi vazduh! koji su zajedno stvorili ljudi iz Oblakodera i RERI-ja. To je odličan primer angažovanog filma, koji ima cilj da ljude upozori, ohrabri na akciju i promenu.
Ljudi snimaju, pišu i promovišu, samo je potrebno da ih neko čuje. Naravno, publika, takozvani obični ljudi videće nešto, pa to inkorporirati u svoj život, ali mislim da treba osvestiti one druge, koji odlučuju i rukovode, a nažalost oni sve to znaju, ali rade uprkos tome, jer im je na umu finansijska dobit. Treba menjati stvari i pustiti stručnjake u svakoj oblasti da rade svoj posao.
